Matorci i klinci

Proslavili smo Aleksino punoletstvo. Prvo smo se skupili mi, matorci, koji smo nesvesni toga da JESMO matorci. Naravno da smo krenuli s pričama "a kao da je juče bilo kad smo mi ovako", pa dođosmo i do moje proslave ulaska u svet odraslih. Nisam ni trepnula, a prebacila sam se u to vreme. Setila se nas, mladih, čistih, nasmejanih, snažnih, sa željom da menjamo svet na bolje. Neopterećeni materijalnim, neopterećeni društvenim statusom i tuđim uverenjima. Nije nas bilo briga šta će ko postati. Ni da li će neko biti važniji od drugog. Jer, svi smo bili važni.

Posle matoraca došli su klinci. Žurka. Drugo vreme, druga moda, druga muzika, al' deca su deca. Isti onaj smeh, isti nevini caklići u očima, iste ljubavne drame. Gledam ih, neki će postati profesori, neki advokati, neki inženjeri, neki će raditi u trafici, neki će postati "važni" ljudi. Ali, kao i onomad, tako i sada, to je nebitno, jer, sada su svi važni.

Nisam im solila pamet, jer mlada je pamet neposoljiva. Samo sam im, na kraju, rekla: "Sećajte se ovog.", oni se nasmejali, otkačili me sa: "Hoćemo."

Jasno, baš ih briga šta jedna matora kaže. A i moje reči su prave reči jedne matorke, jer, naravno da će se sećati. Verovatno će isto reći i svojoj deci.