Jedan terenski, a i psujem

Muzika - radi. Cigarete - tu su. Parice za kafu i putarine - imam. Pa, lec gou. Izbegnem ovu rupu, izbegnem onu rupu, ha, lako je, ovaj put umem žmurećki da pređem. Au, opet radovi na putu. Vid' ovu budalu, ne daje migavac. Jao, što je lepo nebo. Pu, jebemti, opet mi potrošili tečnost za šoferku. Gužva na naplatnoj rampi. Odjebem baćka što valja naočare i parfeme. Momak sa rampe mi poželi srećan put. Uuuu, dobra pesma. Joj, utrnulo mi dupe od sedenja. Ispičkaram pošteno mentola koji se iznenada prestroji. Nikad ne žurim. I tako skoro svaki dan.

Putevi jezivi, davno sam još rekla - pačvork stajl. Rupe. Uvek neki radovi, a nikad, bar većina, dobro urađena. Sve mislim, ispljuvaću bubrege jednog dana. Putokazi sumnjivog karaktera. Nigde trotoara, pešaci, potencijalni hauba džampersi, samouvereno i bezglavo šetaju. Pregažene mačke i kučići svako malo i uvek se bukvalno naježim i stresem. Spomenici krajputaši, dešava se i da otplačem. Muškarci koji pišaju gde stignu, pa se zgrozim. Saobraćajne propise niko ne zarezuje, pa sam vazda spremna da izbegnem budalu.

Priroda divna. Divljina koja donosi smiraj. Šume, koje iz daleka izgledaju kao čupavi tepisi, u koje bih da upletem prste. Oranice i suncokreti, nekako čovekoliki. Nebo i oblaci u koje bih da utonem. Gledam. Upijam. Prodišem. Umirim se. Oživim. Krv prostruji. Toplina preplavi. Pročišćena budem.

Mesta razna. Od onih, u kojima je jedini kafić "rozle" bircuz, sa čučavcem u zadnjem dvorištu (al' šta ćeš, muka pritisla), do onih, gde naletiš na pabove, nalik engleskim, gde im se najmanje nadaš. A ljudi k'o ljudi, ovak'i i onak'i. Neki viču "Ne znam!" i pre nego što postavim pitanje, neki opet kažu: "Ideš do Slađe, pa levo.", a ja se nasmešim i zahvalim se, a mislim se, jebote, gde sad na nađem Slađu, imala sam jednu u osnovnoj. Bio i jedan, koji je, dok mi je objašnjavao put, pipao svoje sise (fala bogu, nije moje). Jedna me baba pljucnula tri puta. Neke službenike moram da sačekam dok pojedu voće, slušanje mljackanja uključeno u ponudu, drugi me dočekaju sa čokoladom i napolitankama. Neki me lažu, neki se trude i rade. Neki me pošalju u radnju sa jeftinim čarapama. Dok sedim sama i pijem kafu, predah pred polazak nazad, priđu ljudi, malo da popričaju, pa saznam i gde čija sestra studira. Naletim i na konobara, koji mi, umesto naručenog kratkog espresa, donese produženi i kaže, onako toplo i od srca: "Pij koliko hoćeš, ne moraš sve da popiješ, ako ti se ne pije.", ili jednu, koja mi objasni da se ne kaže espreso, nego ekspreso. Naletim često i na ljude, koji sve svoje poslove ostave, da bi mi pomogli da ponesem teške kese sa projektima. Svima im je zajedničko jedno - kukaju zbog bede i plaše se budućnosti.

Eto, to je Srbija, iz perspektive jedne terenke, onako, na brzinu. Lepa, smešna, neuređena, nekad mudra, nekad glupava, sirota, ubijene snage. Volim je, ne, obožavam je, a opet, prekurčila mi.