Čavrtaljke

Četiri žene. U moru virtuelnog, nešto ih je spojilo. Veze čiste i bez očekivanja. Razumevanje bez reči. Podržljive. I sve potpuno različite.

Kafa se sama od sebe nametala.

Ako nas je neko gledao sa strane, možda smo mu ličile na kokošarnik. Al' nama je bilo sjajno. Opletemo neki trač, malko se poverimo, malko iskukamo, pohvalimo neobične sokiće koje pijuckamo, prasnemo u smeh, milinoća. Osećaj kao da se znamo oduvek, al' bez repova i opterećenja. Čavrljanju nikad kraja.

Došla sam kući pre gotovo dva sata i još uvek se smeškam.

Hvala divnim ženama.

Umorna sam

Umorna sam od gluposti. Umorna sam od ko je kome šta rekao. Umorna sam od ko je kome kako rekao. Umorna sam od čitanja između redova. Umorna sam od uvređenih. Umorna sam od naljućenih. Umorna sam od inadžija. Umorna sam od oholih. Umorna sam od onih koji ne žele da budu shvaćeni. Umorna sam od razmaženih. Umorna sam od sebičnih. Umorna sam od grabežljivih.

Ne očekujem više neke velike stvari. Ali, ove male mogu da budu jednostavne i čiste, dovoljno je samo pitati i odgovoriti kad si pitan. U suprotnom, za mene to postaju nebitnoće. Jer, umorna sam.

Devojčice

Juče je došla Verina drugarica da prespava kod nas, kao, pidžama parti. Sve su one pripremile, muziku, kozmetiku, garderobicu. Uzbuđenje i radost, prosto zarazni.

Glasići kao cvrkutići, priče beskrajne, teme neiscrpne. Šminkanje neizostavno, nevešto i smešno. Nokti premazani milion puta, u milion boja. Modna revija se podrazumeva.

Pidžamice konačno obučene, kobajagi ih teram da spavaju, a one šapuću i kikoću se, sa sve uživancijom što kao krše pravila.

Čekam ih da se probude, oplemenjena i osvežena njihovom bezazlenošću.

Nana

Moja nana je govorila: „Najgore što može da ti se desi je da se rodiš, sve ostalo nije strašno.“. I celog života je bila jedna vesela žena.

A nije baš da je život mazio. Sa trinaest je ostala bez majke, sa pet muškaraca u kući. Ispisali su je iz škole, da bi kuvala, plela čarape, održavala kuću. Sa sedamnaest se udala za mog dedu, destet godina starijeg šmekera iz Beograda, srećom, iz ljubavi. I rodila sedmoro dece za jedanaest godina. Iz ljubavi. Gajila ih je nežno i požrtvovano, onako, knjiški, a nije čitala knjige o podizanju dece, nije imala bebi servis, niti bilo kakvu pomoć. Činilo se da je to radila lako, kao usput. A trebalo je sve to obući, nahraniti, odškolovati, od jedne plate. O dečjim bolestima, zubićima, prohodavanju da i ne govorim. Sedam puberteta i sedam prvih ljubavi.

Uvek čista, uredna, dostojanstvena, nekako svetla. Nikad nije ružno mislila, a kamoli govorila. A, uvek je govorila šta misli, pa i kad se to nekom i nije sviđalo, nije mogao da joj zameri, jer, nikad ništa skriveno iza njenih reči nije bilo. Nije kukala, nije se žalila, niko joj nije bio kriv. Doticala je tuđa nesreća, pomagala koliko je mogla i onako, iskreno, oplakivala čitulje (a mi se tome, onako, malko smejali).

Do kraja je zadržala detinju radoznalost, smeh i pogled. Život je nije pokvario.

Sedamnaestu godinu nije sa nama, ali, nema dana da je se ne setim i ne poželim da makar deseti deo moje nane negde u meni čuči.

Odakle mi pravo

Kada poželimo da imamo dete, oslepimo za sve ostalo i samo lepo vidimo. Oplemenimo se, ne razmišljamo da može bilo šta ružno da se desi, uživamo i čekamo trenutak da to malo biće uzmemo u ruke. Čekamo da nam se osmehne, da pusti neki zvuk, da podigne ručice, prisloni svoju glavicu na naš vrat, da do besvesti udišemo njegov miris. I ništa nam nije teško.

Ne razmišljamo da smo mi ti koji su odlučili da ga bace u ovaj svet. Ne razmišljamo da nećemo moći uvek da ga zaštitimo, mislimo, stalno ćemo biti tu. Ne razmišljamo da će dete odrasti.

Zaslepljeni prevelikom ljubavlju, postajemo potpuno nesvesni činjenice da je bivstvovanje ovde većim delom patnja i strah. I da je vazda borba neka. Ne mislimo o bolestima, ratovima, neizvesnosti, bedi. Ne mislimo koliko će puta, nezavisno od nas, dete biti povređeno. Koliko će puta morati da pogne glavu i proguta knedlu. Jednostavno, bacimo ga ovde.

Gledam sve ovo oko nas, sumanutost, glupost, bahatost, grubost i sve češće se pitam, odakle mi pravo da odlučim da rodim decu u vremenu koje tako malo dobrog nudi. Jer, ono što im ja nudim, nije dovoljno da ih poštedi svega ostalog.

Kalemljenje

Bol se na bol kalemi. Tuga na tugu. Teret na teret. Beda na bedu. Nesreća na nesreću.

I nikad kraja. Nikako do dna da se stigne, pa da se o dno odgurne. Nema svetla, ni vazduha, samo teskoba neka. I preispitivanje. Šta ne radim kako treba? Šta sam mogla, a  nisam i mogu li to sada? Gde sam zastala? Jesam li se precenila?

I čekam nešto, ne znam šta. Nešto. Da me pokrene. Da se ne slomim. Da ne mislim da je izlaz leći i ne probuditi se. Da mi kaže da mogu još. Da mi da do znanja da me još ima. Da mi leđa ojača. Da me za loše oslepi. Da mi umor odagna. Da crnilo iz mene odnese. Jer, sama više ne umem.