Novo mesto

Pravi mi se neko novo mesto. Mesto, na koje bi došli ljudi, uprljani ovim modernim, sa željom da se pročiste. Šuma neka, gde sve treba ispočetka da se pravi. Gde bi jedni od drugih učili. Gde bismo videli dobro, a loše primetili i popravili. Gde plakanje nije slabost. Gde nežnost nije mana. Gde ljudi gledaju sebe, a paze na druge. Gde ti ne treba televizija, da ti kaže šta je dobro, a šta loše. Gde materijano ne daje moć. Gde je suština glasnija od forme. Gde se ne gleda na sat. Gde je krpa krpa, a etikete ne postoje.

Ovu nedelju su mi, pored mora gluposti, obojili ljudi. Bili smo ranjivi i baš nas je bilo briga da to sakrijemo. Pričali smo i lepe i teške i tužne priče i jedni od drugih upijali. A pametni su ti ljudi, no ti pamet ne nabijaju na nos, već te puste da malo od nje štrpneš, da se i sam opametiš, znanje svoje dele. Mislila sam, ovako bih mogla zauvek. Al' me je, svaki put, pogled na sat, tu glupavu spravu, vratio u ovo što jeste.

E zato bih pravila to novo mesto. Da bih, kao što reče jedan od dragih obojivača, skinula protezu modernog doba i ovako sakata prodisala.

Oktobar

Oktobar je mesec koji miriše na ljubav. Na snagu. Na borbu. Na nadu. Na bolest. Na suočavanje. Na nemoć. Na bes. Na nepravdu. Na drugi novembar. Na kraj. Na "i šta sad?". Na Dašu.

U oktobru, kao u transu, svakog dana, po više puta, vrtim isti film u glavi, postavljam sebi ista pitanja. Srušim zidine koje sam sagradila. Vratim se na početak. Odlažem drugi novembar, tako što se trudim da ne mislim. 

U oktobru, hvatam sebe kako još uvek ne verujem i ne mirim se. Kako čekam čudo. Kako čekam da se probudim i pozovem Dašu i ispričam joj kakav sam jeziv san sanjala.

U oktobru shvatim da se mrdnula nisam.

U oktobru se ne volim.