Posle nje

Razbijeni. Rastureni. Rasparčani. Izgubljeni. Istrošeni. Iskidani.

Svako u svom bolu luta. Svako svoje konce krpi.

Kad se boli sudare, kao da ostalo prestane da postoji.

Učimo da živimo bez. Jedni druge vučemo. Malo gore, malo dole.

Dođu i prođu

Ljudi – danas su tu, sutra nisu. Prosto, u jednom trenutku, odeš ti, il' odu oni. Nekada tiho, podrazumevajuće, nekad uz suze, nekad tako da sve puca. Nekad boli, nekad donese olakšanje.

I ne zadese se oni tako, bez veze, tu. Nesvesno se biramo, u skladu sa trenutkom. I kako god i kad god da odu, nešto lepo i korisno iza njih ostaje. Kada se razgrne bol zbog gubitka, dođe se do lepih stvari. Svako nas, na neki način, oplemeni.

I zato ne bi trebalo da se žali za nekim kao za propuštenom šansom, niti na silu vezu održavati. Kad dođe do odlaženja treba, jednostavno, da pustimo i uživamo u onome što smo od tog nekog dobili, da na posebno mesto u sećanju to pohranimo.

Jer, niko nije tu za ceo život, pre nekoga imamo prošlost, posle nekoga imamo budućnost.

24. mart

Tog 24. marta (nikako mi u glavi ne ide ona stvar iz „Grlom u jagode“ dok ga se prisećam, pre neka psihodelija), u 20 časova, zatekla sam se na Brankovom mostu. Svi iz firme zapalili ranije, telefonske veze u kvaru, pošteno sam odradila popodnevnu smenu. Čuju se sirene, počinje ludilo, valjda smo očekivali tepih bombe. Staju ljudi u kolima, kupe pešake, samo što pre da se pređe most. Jednom mom nasumičnom vozaču rekoh: „Uspori malo, poginućemo u saobraćajki, a ne od bombe.“, a čovek me pogleda, reče: „U pravu si.“ i uspori.

I tako kreće „zezanje“. Valjda zato što smo svi, nesvesno, živeli svaki dan kao da nam je poslednji. Pomagali jedni drugima, družili se, sve delili. Smejali se penzosima i zezali ih da su dobili priliku da se igraju rata. Svake noći navijali za našu PVO, sve po spisku NATO – u, da bi samo ujutro pomislili: „Uh, dobro je, svi smo na broju“.

Naravno da nije bilo zezanje. Otac i tri brata na položajima, malo dete, žmu svaki dan na posao, preko čuvenog mosta. Ruše ti zemlju, ljudi ginu, a ti potpuno nemoćan. I danas mi se krv sledi u žilama kad na TV – u čujem sirene, iako sam im se tada, dok je trajalo, kao podsmevala.

10. juna sedimo tako u dnevnoj sobi, kad moj Aleksa, koji je tada imao tri i po godine, poviče: „Mama, gle, mali Srbi pevaju napolju!“, ustanem, pogledam kroz prozor, kad, ono stvarno – dečji folklorni ansambl ide između zgrada i peva. Uključim TV, vidim, ovi potpisali, gotovo je. U trenutku dobijem spazam grla, što od akumuliranog straha, što od svesti da smo bili samo figurice u rukama moćnika, mesec dana nisam mogla lepo da govorim.

Posle četrnaest godina i dalje mislim da nema tu šta da se zaboravi i šta da se oprosti, ako ništa drugo, a ono zbog dece, koja su tada stradala.  

Naiđe tako

Naiđe tako dan kada imam utisak da se sve što može na moju glavu navalilo. I na vrat i na ramena i na leđa. Da mi je koža pretesna. Da me sve guši. Da ne znam ni gde ću, ni šta ću. Da ne vidim kraj. Ruke, kao nevidljivm nitima, vezane. Na nogama čizme olovne. Usta suva. U grudima razlivajući bol, koji do peta stiže. Kad poželim da sam sebična. Kad poželim da mogu da kažem: „Ma, baš me briga.“.

Naiđe, pa prođe.

Ružičaste cvidže

Osmeh se ne forsira. Il' je tu, il' nije. I mora postojati razlog, makar znan samo osmehivaču. Ne možeš se smejati bez veze. I ne možeš se smejati stalno. Prosto, nije uvek vreme za smejanje.

Rzumem pozitivan stav o životu. Razumem i da se ljudi nadaju dobrom ishodu, inače, ne bi onda ništa u životu ni radili. Ali, ne razumem ono, daj pozitivu i samo pozitivu. Aman, kako se ne umore ljudi od toga? I kako samo pozitiva?

Ne verujem da je moguće stalno biti ubeđen u dobar kraj. Ako strepiš, onda posebno ne. Možeš da se nadaš, ali, da budeš ubeđen, teško. Jer, da si siguran, ne bi ni strepeo.

Stave tako ljudi ružičaste cvidže i onda im kao sve lepo. A nije. I kao ne vide ništa ružno. A ružnog ima. I kao sve će biti bolje. A neće. Lažu sebe, a lažu i druge. Agresivno nekako. Čini mi se da za to treba puno snage. I da se tu bespotrebno utroši puno energije. A ne vidim neku svrhu tome. Jer, stvari su onakve kakve jesu, nekad lepe, nekad ružne, nekad smo uspeli, nekad nismo.

Ne znam, ali, osmesima ljudi sa ružičastim cvidžama ne verujem.

Slatko od belih trešanja

Slatko od belih trešanja. Rezanci i domaće mleko. Rovito jaje. Mast na hleba. Uštipci. Kao krv crveno jaje na oko i domaći kajmak. Pa ajd' napolje.

I sve mislim da je uvek bilo sunce. I da niko nije bio ni ljut, ni tužan. Da je jedan i jedan stvarno bilo dva.

Ljubav smo udisali, smehom se pojili. Brižne oči svuda oko nas. A naše je bilo da rastemo. Da se mazimo. Da se jedni drugima radujemo. Nesvesni konačnosti.  Zagledani u beskraj, spremni da ga osvajamo. Male stvari su nam bile dragocene.  Kad padnemo, poljubac „ da prođe“ je bio dovoljan.

Slatko od belih trešanja, svojih, pravila je moja baka. Nisam ga jela godinama. A, sve mislim, kad bih samo kašičicu tog njenog slatkog uzela, da bih ozdravila.

Crtkanje

Ovako nešto ja raduckam.

Miris

Jutro zamirisalo na prošlost. Lepu. Zažmurim i ne treba mi puno da tamo odlutam Da se uživim i da je oživim. Da deluje toliko stvarno, da počnem da pružam ruke. Da se smejem. Potpuno nesvesna ovoga sada. Preplavljena nekom toplotom i milinom. Mirna.

Al' miris se kratko zadrži, samo prođe. I onda: „ PAF!“, tresnem. Na glavu. Pa počnem da pucam celom dužinom. Komadići se rasipaju na sve strane. Mozak počne da radi sto na sat, pokušavajući da vrati mirisni tren. I što jače pokušava, to mu teže ide i boli sve jače. Sadašnjost pobeđuje.

Polako skupim svoje krnjutke, nekako ih zalepim, a one, što fale, vešto zamažem. Ostaje mi samo da se na gorak ukus ovog sada navikavam i da čekam novi miris.