Stupidna istraživanja

Svakog dana po našim medijima, koji bi trebalo da budu ozbiljni, objavljuju se stupidna istraživanja. Onomad još smo moj drugar i ja razgovarali da li u Blicu, B92 i sl. postoji neko ko smišlja takve gluposti za pare, pa sam rešila da i sama napišem jedno „ naučno istraživanje“, koje se ni po čemu ne razlikuje od ovih objavljenih. Izvol'te.

KONZUMIRANJE MASLINA U TRUDNOĆI – POSTOJI LI OPASNOST?

Nova studija je pokazala da konzumacija maslina u trudnoći ima veze sa kasnijim padanjem dece na glavu.

U martu ove godine objavljeni su rezultati istraživanja koji su vršeni na američkom univerzitetu Purdue, a koji su obuhvatili uzorak od 216 majki i njihove dece tokom proteklih 10 godina. Utvrđeno je da deca, čije su majke jele masline u trudnoći, u prvih pet godina života češće padaju na glavu od dece čije su majke izbegavale masline. Utvrđeno je i da veličina i postojanost čvoruge zavisi od toga da li je majka jela crne ili zelene masline – od zelenih je čvoruga veća, a od crnih duže traje.

Ispitivanje uzroka ove pojave je u toku.

Mama

Utočište. Snaga. Mir. Sigurnost. Toplina. Razumevanje. Posvećenost.

Dubok pogled. Nežna ruka. Umirujuć glas.

Obožavam da se setim načina na koji nam je uklanjala musavosti sa lica. I očiju njenih kada uradimo nešto dobro. I dodira njene ruke kad proverava da li nam je pala temperatura. I sa koliko ponosa i ljubavi je mislila na nas tri.

Pustila nas je da dugo mislimo da se stvari rešavaju same od sebe, potpuno nesvesne njenog činjenja i njenog netraženja bilo čega. Uvek tu, a nikad nametnuta.

Nikad borba protiv nje, već ona sa nama, na istoj strani, do kraja. I kad smo mi same gubile veru, ona je verovala, u nas. Bila je tu da zaustavi pad.

Pre godinu i nešto, njeno sve je osakaćeno za trećinu. Srušilo joj je svet. Pretvorilo je u bol koji hoda. U doživotnog tragača za smislom.

Iz debelog oblaka tame u koji je uronila, ipak, prosijava Ona. Dostojanstvena i jaka. Brižna i mila. Bliska. Potrebna. Naša. I ovakva, kakva je sad, dovoljna. Samo da je tu.

Morala sam da napišem ovo, rizikujući proklizavanje u patetiku. Ali, mama je mama i toga je vredna.

Noć

Varalica. Sačeka me nespremnu. Uvek. Da mi baci mene. Da me razbije. Pa da onda čeprkam po parčićima. Parčići oštri i bolno seku. Neki sitni, kao prah, pa guše. Neki tečni, pa dave. Neki snažni, pa stežu.

Borba neka, vazda. Sa sećanjima i nemoćima. Sa nerazumljivim i neobjašnjivim. Sa odlazećim i nedolazećim. Sa spoznajom koliko smo bitni i nebitni. Sa željom sumanutom. Sa besom i ljutnjom. Sa nemogućnošću menjanja. Sa mirenjem postojećeg.

I kao okamenjena. Pa krik krene, jak, najjači, iz peta, da kamen razbije. I ništa, na pola puta zastane. Valjda čeka sledeću noć, da pokuša ponovo.

Sistem da me zaboravi

Nametnuti belački sistem vrednosti – sjajna kosa, beli zubi, skupa kola, garderoba, inteligentne zgrade, šoping. Računi, krediti, kartice, plastika. Preskupo obrazovanje sumnjivog kvaliteta. Uspešnost koja se meri u valutama. Žurba, nemanje vremena, svi kao u ludilu, zauzeti. Udaranje na jeftine emocije, prosipanje kobajagi mudrosti i šatro filosofije. Bavljenje trivijama. I troši, troši i samo troši. A sve što se ne uklapa u tu sliku, proglasi se za nevaljano, nenormalno i društveno neprihvatljivo.

Hteli – ne hteli, u manjoj ili većoj meri, podležemo tome. Jurcamo da što pre završimo škole, nađemo što bolji posao, kupimo što skuplji auto, nađemo što bolju lokaciju za stan/kuću pristojne kvadrature. Usvajamo onu, priznali to sebi, ili ne, što skuplje – to bolje. Zgražavamo se nad ljudima koji kao ništa nisu postigli i ne pomišljamo da su oni možda zadovoljniji od nas, jer, bože moj, nemaju školu, nisu na poziciji i tome slično.

A život, ovaj ovde i ovakav, samo je jedan. Brzo prođe, a i nikad ne znaš kad će da se završi. Od jurcanja za nametnutim, na pamet nam ne pada da zastanemo i zapitamo se gde smo mi u celoj toj stvari. Sve se svelo na materijalno, a, zapravo, nije, materijalno je prolazno. Kad nas napusti neko drag, ne sećamo se šta je kupio i koliko je imao, već koliko puta smo se zajedno smejali, voleli, ljubili, napili, pevali. I to je ono što je bitno i što sve pare ovog sveta ne mogu da kupe.

Da sam hrabra, pa da odem lepo tamo gde nema ničeg i da se sebi vratim. Da nemam sat, nego da legnem kad se smrači i ustanem kad mi se ustaje. Da nemam kalendar. Da ne moram da ispoštujem rok. Da ne moram da zadovoljim formu. Da me nije briga koja je bagra trenutno na vlasti. Da decu učim pravim vrednostima, bez ometanja od strane pokvarenih moćnika putem medija. Da mi istekne lična karta i da je ne produžim. Sistem da me zaboravi. I ja njega.

Nisam pukla, samo sam umorna, od svega.

Raščupano jutro

Probuđena topla, mazna, čupava. Lenja, tihopričljiva, osmehnuta. Podmlađena, zavedena, rastopljena. Zaljubljena, voljena, razmažena. Iščekujuća, dočekujuća, prepuštajuća. Uzdrhtala, treperava, zamišljena. Odlutala, zalutala, sakrivena. Razvlačljiva, prenosiva, pahuljava. Poljupcima okupana. Vrelinom preplavljena. Nežnošću zalivena.

Da me niko ne rasani.

Kamen

Kamen sam. Nekad mali, nekad veliki. Nekad užaren, nekad hladan. Nekad onaj što ga i potočić kotrlja, nekad stena o koju se talasi razbijaju.

Kakav god da je, kamen se iscediti ne može. Ono što upije, u njemu ostaje.

Da mi je, da se neko čudo desi, da bol ovu nešto odnese. Ili bar nedostajanje da popuni. Ili bar neki razlog da mi da. Ili da kamen, koji pritiska kamen, u prah razbije.

Da to isto čudo učini da kamen svetlosti još neke upije, il' neku novu mladost stvori, da mu boje nove podari. Da praznine, odlaskom njenim nastale, ispuni.

Čudo da učini da kamen vrišti. Da vrisak njegov bogovi čuju, da ih probudi. Da ono što jeste, zapravo nije. Ili bar da se od sebe, ovakve, sakate, na trenutak odmorim.