Vera

Pre dvanaest godina, rodila se Vera. Bokte, kako se borila da se rodi! Sve, hoće - neće izdržati, al' ne, udarala i migoljila se u stomaku kao vanzemaljac. Posle osam meseci i par dana, eto nje, čupave, crne, male, dlakavih ušića, kao gremlinče. A oči, kao bademi! Pogledam je i kažem joj: ti si moja badem beba. 

U prvo vreme se nije čula i meni je bilo žao. Govorila sam joj: traži za sebe, plači, bori se! I izgleda da je to doprlo do nje. Ajme, nadoknadila je sve što je ćutala. I udesetostručila je. I neka je. 

Porasla je u jednu mušičavu devojčicu. Svojeglavu. Koja zna šta hoće. Brzo se naljuti, još brže odljuti. Najbrže na svetu besno prekrsti ruke i po potrebi, lupne nogicom o pod. Obožava ljude, ali je sama sebi dovoljna. Baš je briga šta drugi kažu. Mrzi školu. Nosi bermude napravljene od starih farmerki i leti i zimi. Sve joj se boje i šare slažu. Stalno crta, čak i po testovima iz matematike. Piše pesme i priče. Pidžame i knjige su pokloni kojima se najviše obraduje. Voli Đilasa, Tita, a od verujuće je prešla u ateiste, uz zaključak da joj treba još mnogo da sazna, da bi bila sigurna. Pravedna. Bori se za slabije. Jezik do poda, frka nam je da se ne saplete. A, opet, nežna, ljubna, mazna, da maznija ne može da bude.

Pre tri nedelje mogla sam da je izgubim. Al' nisam. Neko je čudo sačuvalo, da još dugo bude moja badem beba.