Dan u kom se raščešavaju rane
Danas je doneta presuda o međusobnim tužbama Srbije i Hrvatske za genocid. Idealan dan da bukne mržnja među malim, običnim ljudima. Da raščešu rane. Da prospu bol. Inače fini ljudi, danas su se pretvorili u razjarene zveri. Urlali su i sipali otrov zbog nečega na šta nemaju nikakvog uticaja.
Iz rata niko nije izašao neoštećen. Nisam sigurna ni da znamo zbog čega smo ratovali. Rekli su nam neki odozgo. Rekli su i ko je pobednik. A sutra će da "pobedi" onaj drugi, ako im tako bude odgovaralo.
Lako je bilo zapaliti nas. Pričali su nam naši preci o svom bolu i prenosili svoju mržnju. Volela bih da smo pametniji. Da rane naše sahranimo sa nama. Da deci svojoj o tome ne govorimo. Da ne živimo u prošlosti i od prošlosti.
Znam da je teško. Ali, još će teže da bude ako sinove svoje budemo čekali da se vrate sa tamo nekog ratišta. A ovo, što sam videla danas i sa jedne i sa druge strane, učinilo je da pomislim da sam rodila još jedno topovsko meso. Zašto, nikada neću razumeti.
