Sjebani smo

Besna sam. I ogorčena. I psovaću. Jer, sjebani smo. Načisto.

Danima se bruji o koncertima tamo nekih pevaljki, apeli za pomoć za lečenja razna, poništena matura, klinka, da bi bila popularna, izmisli da je silovana, dok je pola Beograda traži. Masa ljudi bez posla, oni sa poslom ne primaju plate, a, opet, glumatamo neki normalan život, kao, zezamo se, ludilo, dok samo čekam da se jednog dana svi probudimo sa magarećim ušima.

Dušebrižnici i moralisti koji kenjaju na zadate teme i povazdan vrte iste ploče. Svemu se nađe mana, svaki se uspeh popljuje, svako bi da ispadne pametan, a, ne mrdamo se. Svoju avliju malo ko čisti, u tuđu zaviruje i nalazi joj more mana. Dajemo sebi za pravo da sudimo i osuđujemo. Od materijalne, gora je ova duhovna beda koja je zavladala i koja se, kao kuga, širi. Sedimo, tupimo, promišljamo, al’, u suštini, jadni smo i gušimo se u lenjosti. Sve čekamo, kao, neko će drugi da pokrene stvar.

Nisam ni ja drugačija. Dizala bih revoluciju, al’ me brzo prođe, jer, ne verujem više u časnost ljudi, već samo pojedinaca, kojih je malo i koje bi, ovi drugi, smazali za užinu. A, možda sam samo lenja i slaba.

Zatvaranjem u mikrosvet, okruživanjem ljudima koji mi odgovaraju, pokušavam da se oduprem plićani koja dominira. Verovatno sam kukavica, ali, bojim se, da samo tako mogu zdrav razum da sačuvam i da me masa ne povuče na dno. Jer, sjebani smo.

Godišnjica

Danas nam je godišnjica. Sećam se, ništa pompa, ludilo, bez prepucavanja mladinih i mladoženjinih, bez cijukanja „danas majko ženiš svoga sina“ i kuminih frizura. Jednostavno. Naši najmiliji, crkva i kuća. Paklen dan, kao i ovaj danas. U dnevnoj sobi matičarka i ventilator koji joj nosi papire. Prvo smo se dobro ismejali, pa ga isključili, kao, ajd', red je da ispoštujemo ženu. U pozadini ide George Michael i Freedom. Mi smo uživali.

Pregurali smo svašta, a kako i ne bi, posle ovoliko godina. I tu smo, ja za njega, on za mene. Još se trudimo da usrećimo. Da podržimo. Da jedno drugo iznenadimo. Da se zavodimo. Sve isto kao prvog dana, samo jače. Jer, znamo da ovo što imamo, nikako ne smemo da izgubimo.

Tuga

Kad majka za detetom žaluje, tu nema šta da se kaže. Teško za gledanje, a ne možeš da okreneš glavu. Strahota njena nemoguća za poimanje, al' dostojanstvo s kojim bol svoju nosi zaslužuje bezgranično poštovanje.  

Gledam je kako se gasi, a ne mogu ništa da uradim. A nemam ni prava. Jer, majčina tuga ne sme da se skrnavi, samo joj je ona ostala.

Kada?

Izgubiš najmilije. Okrnji se najvrednije. Sve se oko tebe sruši. I u tebi. I ništa više nije isto. I nikad neće ni biti. I čini se da se sve oko tebe kreće, a ti stojiš. U prošlosti, u vremenu pre onog posle. I ni makac. Strah od suočavanja?

I kad bih krenula, zastanem. Valjda da ne dozvolim da ovo nenormalno postane normalno. Sećam se, pošto nas je Daša napustila, stavljanje boja na sebe sam jedva preživela. Sve se izmešalo, bol, nedostajanje, neverica, bes, griža savesti zbog činjenja normalnog u nenormalnoj sadašnjosti. Banalna stvar, a tako jezivo velika mi se činila.

Kada je trenutak za dalje? Kada priznaš sebi da je ono što se desilo nepromenljivo? Kada koraci koje činiš prestanu da budu tapkanje u mestu i koračanje unazad? Kada shvatiš da je normalno smejati se od srca i otići u kafanu? Kada shvatiš da radost zbog nečega ne znači skrnavljenje uspomene?

Kada nastalu prazninu prihvatiš kao deo sebe i prestaneš da očekuješ čudo koje će je popuniti?