Postrođendanski i psovački
Pre dva dana sam napunila trideset devet. Trideset devet, jebote! Pomislim, mnogo je, kume.
I evo, sedim jutros ukočena, za kompom, čitam piskaranja na tviteru, jebem majku godinama, pitam se šta su mi donele. Pomenem Pixies, par vršnjaka se javi, dođosmo do kaseta i op, eto mene u mladosti. Pa se setim kako sam slušala radio, čekala pesmu i molila boga da spiker nešto ne kaže, da bih mogla čovečanski da je snimim. Pa pomislim, što opet nisam mlada i što sve nije, kao onomad, jednostavno. Pa se setim, nije mi se tad činilo jednostavno.
Na stolu mi je ogledalo za šminkanje, ono koje sam tu stavila, jer sam mislila da ću jutros otići na posao. Ždraknem se malo. Aj' što su mi godine donele ukočenost, nego su tu i spušteni kapci, bore, opušten deo oko brade. Setim se kako mi je frka da napravim stoj na rukama i da se ne razbijem na klizanju. Tu su i silna sranja pregurana i nepregurana. Opet glasno kažem: jebem ti godine!
Uđe Aleksa u kuću, vratio se od frizera, lep kao lutka, momak. I onda se klepim po glavi (onako, u glavi, jer ruku ne mogu da podignem). Kako sam slepa! Godine su mi dale mogućnost da gledam moju čeljad kako stasavaju. Dale su mi i prihvatanje, kako drugih, tako i sebe. Učinile su i da znam ko sam i gde mi je mesto. Na pamet mi padne i to da me kolega i drugar od šezedeset pet zove Mala. I okean lepih slika, dobrih ljudi i sećanja su mi urezale.
I tako, shvatim, kad kukam zbog godina, to zapravo samo bol iz mene progovara. Evo, obećavam sebi, bol ću lepim da gušim. A i drmnuću jedan analgetik, jer, ipak sam ja gospodža u godinama.
