Osmaci i kraj i ridanje

Pre tačno sedam godina, starije čedo je završilo osmi razred. Danas mlađe. I jasno, nije neki uspeh završiti osnovnu školu, manje - više, ovako ili onako, svi je završe.

Sećam se, pre tih sedam godina, sedim sa Verom u poslastičarnici i ridam. Spucalo me. Sve se pomešalo. I svest o tome da Aleksa odrasta i radost zbog njegove živosti i zdravosti i seta zbog završetka još jednog njegovog životnog ciklusa i strah i briga zbog onog što novi donosi i opet, sreća zbog svega toga. I ridam i Vera me gleda i ja ne umem da joj objasnim i ridam i ne prestajem.

Gledam nju jutros, misli da je velika, najveća na svetu i da sve zna, jer, zaboga, završila je osmi razred i sprema se za prskanje oko fontane. 

I bum! Spucalo me opet. Zbog istog. Danas me  izvinite, ridam.