Dobar dan

Podvukla sam crtu. Stavila sam tačku. 

Isprekidano, al' dišem. Konačno.

Još samo da složim slagalicu od hiljadu delova.

Zabrinuta jesam, al' tri tone lakša. 

Osmaci i kraj i ridanje

Pre tačno sedam godina, starije čedo je završilo osmi razred. Danas mlađe. I jasno, nije neki uspeh završiti osnovnu školu, manje - više, ovako ili onako, svi je završe.

Sećam se, pre tih sedam godina, sedim sa Verom u poslastičarnici i ridam. Spucalo me. Sve se pomešalo. I svest o tome da Aleksa odrasta i radost zbog njegove živosti i zdravosti i seta zbog završetka još jednog njegovog životnog ciklusa i strah i briga zbog onog što novi donosi i opet, sreća zbog svega toga. I ridam i Vera me gleda i ja ne umem da joj objasnim i ridam i ne prestajem.

Gledam nju jutros, misli da je velika, najveća na svetu i da sve zna, jer, zaboga, završila je osmi razred i sprema se za prskanje oko fontane. 

I bum! Spucalo me opet. Zbog istog. Danas me  izvinite, ridam.   

Neka mi tuga

Neka mi tuga zbog majke, zbog oca, zbog sestre. Neka mi tuga zbog posla, zbog sna, zbog umora. Neka mi tuga zbog ovog sunca, što se muči da zasija. Neka mi tuga zbog prosute kafe i progorelog štofa na stolici. Neka mi tuga zbog države, zbog ljudi, zbog napuštenog mačora, kog hranimo u firmi. Neka mi tuga zbog rastanaka, zbog sastanaka, zbog prekinutih  veza. Neka mi tuga zbog tuđih tuga. 

Neka mi tuga, bez oblika i boje, s kojom ne znam šta ću. Možda da probam da je nacrtam.

Imenice

Ne mogu za sebe da kažem: žena, majka, domaćica ili već neko zanimanje. Sve sam od toga. I više. 

I skučeno mi je da se na bilo kakav način definišem. Da se svedem na imenicu, dve, tri. I da te imenice nosim kao orden. Ili da ih se stidim. 

Ja sam ja, pačvork sastavljen od napravljenih izbora, a ima  ih milion, nikako jedan, dva ili tri.

Jelka

Obožavam jelku, taj deo svetskog, svečanog i potpuno legitimnog kiča i šljašta u mom domu.

Oduvek sam je volela. Kad sam bila mala, kitile smo je nas tri sa tatom. Mama je, jasno, ubijala vreme u kuhinji, dovršavajući spremanje novogodišnjih đakonija. A mi, mirisne, doterane, svečane, u pozadini peva hor "Kolibri", pa pevamo svi. Tata stavlja vrh, mi čičkamo dokle možemo da dohvatimo i nadamo se da ćemo da ostanemo budne i da dočekamo Novu godinu, kao da dočekujemo nekakvu uzvišenu damu i da ćemo konačno da uspemo da ukebamo Deda Mraza, dok ostavlja paketiće pod našu čarobnu jelku.

Porasle smo, Deda Mraza smo ostavile tamo negde, da čeka našu decu, krenule su žurke, Duda i Daša se promuvaju, okače neki ukras, pa trk koja će pre da okupira kupatilo i kapariše fen, a ja sam je ukrašavala sa tatom do kraja, dok ne bljesnu lampice, sa istim ushićenjem, kao kad sam bila mala.

Kitili smo je i kad je bio rat i kad su bile sankcije i kad nije bilo struje i kad su nas napuštali dragi i važni ljudi i kad je bilo teško i kad je bilo lako, a okićena jelka je unosila onaj "ma-biće-sve-dobro" duh.

Dobila sam svoju decu, pa sam se pretvorila u mog tatu. Doduše, u paraleli prčkam po kuhinji. Sa istim žarom i radošću pristupam kićenju, pustim decu da istreskaju ukrase gde im je najzgodnije, pa popravljam kad polegaju na spavanje i dišem za jutro, kad će da me probude, nestrpljivi, oko pola sedam, da mi kažu da je bio Deda Mraz i da im gledam ozarena lica, dok otvaraju paketiće, pa posle žmurim još neko vreme, a u pozadini šuškaju kesice od slatkiša. Rastu i oni, prošle godine su konačno ostavili Deda Mraza, tamo negde, da čeka njihovu decu. Aleksa sada samo raširi jelkine grane, Vera još uvek stavlja ukrase, a ja isto kao onomad, kad sam bila mala, obožavam moju savršeno nesavršenu jelku.