Vera

Pre dvanaest godina, rodila se Vera. Bokte, kako se borila da se rodi! Sve, hoće - neće izdržati, al' ne, udarala i migoljila se u stomaku kao vanzemaljac. Posle osam meseci i par dana, eto nje, čupave, crne, male, dlakavih ušića, kao gremlinče. A oči, kao bademi! Pogledam je i kažem joj: ti si moja badem beba. 

U prvo vreme se nije čula i meni je bilo žao. Govorila sam joj: traži za sebe, plači, bori se! I izgleda da je to doprlo do nje. Ajme, nadoknadila je sve što je ćutala. I udesetostručila je. I neka je. 

Porasla je u jednu mušičavu devojčicu. Svojeglavu. Koja zna šta hoće. Brzo se naljuti, još brže odljuti. Najbrže na svetu besno prekrsti ruke i po potrebi, lupne nogicom o pod. Obožava ljude, ali je sama sebi dovoljna. Baš je briga šta drugi kažu. Mrzi školu. Nosi bermude napravljene od starih farmerki i leti i zimi. Sve joj se boje i šare slažu. Stalno crta, čak i po testovima iz matematike. Piše pesme i priče. Pidžame i knjige su pokloni kojima se najviše obraduje. Voli Đilasa, Tita, a od verujuće je prešla u ateiste, uz zaključak da joj treba još mnogo da sazna, da bi bila sigurna. Pravedna. Bori se za slabije. Jezik do poda, frka nam je da se ne saplete. A, opet, nežna, ljubna, mazna, da maznija ne može da bude.

Pre tri nedelje mogla sam da je izgubim. Al' nisam. Neko je čudo sačuvalo, da još dugo bude moja badem beba.

Proceduro, kamo logika?

Više od dve nedelje ranije, tati su zakazali prijem u bolnicu. Probaću, u najkraćim crtama, da opišem kako je to izgledalo (poštovali smo proceduru, računamo, za takvu banalnost, glupo je juriti vezu).

Najpre treba da se javimo na šalter na klinici. U maloj čekaonici, gužva kao u autobusu u špicu. Tu su i pacijenti sa torbama, koji treba da legnu u bolnicu i ovi ostali, koji su tu došli radi pregleda. Šalter počinje da radi sa više od sat vremena zakašnjenja. Sestra kaže da će doći glavna sestra, sa spiskom za prijem, za jedno četrdesetak minuta. Odvedem tatu na doručak, vratimo se, dođe glavna sestra, počne da proziva pacijente, da bi im rekla da se jave na šaltere za prijem u bolnicu.

Odemo mi tamo, veći prostor, milion ljudi, gužva. Radi pet šaltera. Pacijenti, sa knjižicama i uputima u rukama, stoje i čekaju da jedna od sestara, s vremena na vreme i bez ikakvog reda, dođe i pokupi knjižice, koje slaže na jednu gomiletinu u toj šalter sali. Svaka od tih pet sestara povremeno ustane i sa te gomiletine probere po par knjižica, opet bez ikakvog reda, nego ih onako, izvlače k'o lozove. I opet čekamo da budemo izvčeni srećnici, kojima će sestra sa šaltera da uzme podatke. 

Kad to dočekamo, onda treba da se javimo u garderobu. Dođemo tamo i jedan tehničar nam kaže: idite negde, popijte kafu, dođite za sat vremena, pre toga nema šanse da budete primljeni. I tako, odemo mi, vratimo se, opet čekamo da nas prozovu i daju broj i vreću za garderobu. Onda čekamo da se pojavi druga tehničarka, koja će odrediti u kojoj kabini treba tata da se presvuče. Kad se tata presvukao, opet čekamo tu istu tehničarku, koja će da uzme njegovu garderobu (nikako ne smem da je odnesem kući) i izda mu revers.

Obavili smo sve to i onda su nas uputili na odeljenje. Tamo treba da se javimo glavnoj sestri. Nje, naravno, nema u kancelariji, pa i tu malo čekamo. Kad smo je dočekali, ona nam kaže da pronađemo sestru Bilju na odeljenju. Aj' dobro, pronađemo i nju, damo joj tatine nalaze, da bi otvorila istoriju bolesti i ona nas pošalje u trpezariju. Onda tu još malo čekamo. Sestra Bilja izađe i odredi tati broj sobe i broj kreveta.

Zakazani prijem u bolnicu je trajao četiri sata. Možda sam precenila svoju pamet, ali, čini mi se, može to funkcionalnije da se odradi. A svakom, ko je imao strpljenja da ovo pročita do kraja, naklon do poda.

Nedelja koja je pokušala da me prevari

Pet dana na terenu. Desilo mi se da mi spadne suknja usred Pančeva. Ono, baš, baš. Sinulo i dupe, doduše, u hulahopkama. Posle pobrkam mesta u koja sam krenula, pa ne znam ni gde sam došla, ni gde treba da idem. Zagubim ključeve od kola. Tražimo ih koleginica i ja, čak mi nije bilo glupo da preturam po papirima jedne opštinarke, jer, bože moj, možda su se negde ispod zavukli. A opštinarka, naci strogoće, počinje s nama da zbija šale, čak se i nasmejala. Stariji kolega mi kaže kako je čuknuo novi auto, krene da mi pokaže i lupa li, lupa, u nadi da će rukom ispraviti branik Gušim se od smeha i ne mogu da mu kažem da to nisu njegova kola, druga marka, druga boja, drugo sve. Juče dug put i obilat ručak u čast završetka velikog posla u jednoj šabačkoj kafani (opet mi je dijeta poručila: "E, trt, ne'š smršat'!"). 

A stigla sam i da se mlatim s detetom po lekarima, prekucam tati neku tužbu, napunim paprike, skuvam pasuljčinu, operem kupatilo, upletem kike, da se poviđam s ljudima na kafama silnim i izmazim sa sestrićima.

Danas Veri dolazi buljuk drugarica, kaže ona, da se maskiraju i malo pričaju o šminkanju i dečacima. To znači i brdo palačinki i brdo smeha i brdo glasića.

Lepo je udesila ova nedelja da mi ne da da mislim. Al' mozak je varalica stara. I nos i oči isto. Jer, videla sam je u svemu, mirisi me vraćali u prošlost, svaki minut sam ponovo preživela. Zove me Duda sinoć, kaže, ona isto tako. Jer, sutra je drugi novembar. Jebeno vreme i jebeni datum, koji me u mozak čvaka. Pa je grlim u mislima jako, bez straha da ću je, onako krhku i tananu, polomiti. A to mi nije dovoljno. 

Hej, luda nedeljo, opet nisi uspela.

Novo mesto

Pravi mi se neko novo mesto. Mesto, na koje bi došli ljudi, uprljani ovim modernim, sa željom da se pročiste. Šuma neka, gde sve treba ispočetka da se pravi. Gde bi jedni od drugih učili. Gde bismo videli dobro, a loše primetili i popravili. Gde plakanje nije slabost. Gde nežnost nije mana. Gde ljudi gledaju sebe, a paze na druge. Gde ti ne treba televizija, da ti kaže šta je dobro, a šta loše. Gde materijano ne daje moć. Gde je suština glasnija od forme. Gde se ne gleda na sat. Gde je krpa krpa, a etikete ne postoje.

Ovu nedelju su mi, pored mora gluposti, obojili ljudi. Bili smo ranjivi i baš nas je bilo briga da to sakrijemo. Pričali smo i lepe i teške i tužne priče i jedni od drugih upijali. A pametni su ti ljudi, no ti pamet ne nabijaju na nos, već te puste da malo od nje štrpneš, da se i sam opametiš, znanje svoje dele. Mislila sam, ovako bih mogla zauvek. Al' me je, svaki put, pogled na sat, tu glupavu spravu, vratio u ovo što jeste.

E zato bih pravila to novo mesto. Da bih, kao što reče jedan od dragih obojivača, skinula protezu modernog doba i ovako sakata prodisala.

Oktobar

Oktobar je mesec koji miriše na ljubav. Na snagu. Na borbu. Na nadu. Na bolest. Na suočavanje. Na nemoć. Na bes. Na nepravdu. Na drugi novembar. Na kraj. Na "i šta sad?". Na Dašu.

U oktobru, kao u transu, svakog dana, po više puta, vrtim isti film u glavi, postavljam sebi ista pitanja. Srušim zidine koje sam sagradila. Vratim se na početak. Odlažem drugi novembar, tako što se trudim da ne mislim. 

U oktobru, hvatam sebe kako još uvek ne verujem i ne mirim se. Kako čekam čudo. Kako čekam da se probudim i pozovem Dašu i ispričam joj kakav sam jeziv san sanjala.

U oktobru shvatim da se mrdnula nisam.

U oktobru se ne volim.

Aleksa

Pre devetnaest godina rodio se Aleksa.

Malo je oklevao, nekih petnaestak dana. Kad smo se ugledali, meni oči ovolike, njegov pogled pomalo blentav, on modar, prvo što sam rekla je: vidi, miš mali!

Medicinske sestre su mi rekle da je najlepša beba u porodilištu. Verovatno to kažu svakoj mami, al' ja, baš kao i svaka ta mama i danas verujem u to.

Bokte, kakva je beba bio! Sav beo i sjajan, oči plave, najplavlje, velike i uvek širom otvorene. Oči koje pitaju i upijaju i čude se i smeju.

Obožavao je ljude, svakom se radovao (njegova baja ga i danas zbog toga zove Radovan).

Moja beba danas puni devetnaest godina. Naravno da je sunce majkino i duša i sreća. Al' kad se sve to majkino stavi na stranu i pogleda izdaleka, stvarno je sjajan momak postao.

Stislo

Pritiska spolja, pritiska iznutra. Valjda zbog te "ravnoteže" prividno imam isti oblik, nit' da se skršim, nit' da puknem. Gasim želje. Prihvatam dato. Ne branim se. Dišem duboko. Gušim se. Glava kao olovo. Sklanjam se od ljudi. Ružna sam. Sećanja me guraju na dno, sadašnjost neće da im se suprostavi. O ludnici maštam kao o mestu za odmor. A ne smem da poludim, jer nemam kad. 

Rođendan

Danas je rođendan mojoj mami i mom tati. Rođendan koji se više ne čestita. Meni je drago što su se rodili. A njima nije. I to razumem. 

Znam da će ovo oni pročitati. Ipak nek' znaju da mi je drago.

Jedan terenski, a i psujem

Muzika - radi. Cigarete - tu su. Parice za kafu i putarine - imam. Pa, lec gou. Izbegnem ovu rupu, izbegnem onu rupu, ha, lako je, ovaj put umem žmurećki da pređem. Au, opet radovi na putu. Vid' ovu budalu, ne daje migavac. Jao, što je lepo nebo. Pu, jebemti, opet mi potrošili tečnost za šoferku. Gužva na naplatnoj rampi. Odjebem baćka što valja naočare i parfeme. Momak sa rampe mi poželi srećan put. Uuuu, dobra pesma. Joj, utrnulo mi dupe od sedenja. Ispičkaram pošteno mentola koji se iznenada prestroji. Nikad ne žurim. I tako skoro svaki dan.

Putevi jezivi, davno sam još rekla - pačvork stajl. Rupe. Uvek neki radovi, a nikad, bar većina, dobro urađena. Sve mislim, ispljuvaću bubrege jednog dana. Putokazi sumnjivog karaktera. Nigde trotoara, pešaci, potencijalni hauba džampersi, samouvereno i bezglavo šetaju. Pregažene mačke i kučići svako malo i uvek se bukvalno naježim i stresem. Spomenici krajputaši, dešava se i da otplačem. Muškarci koji pišaju gde stignu, pa se zgrozim. Saobraćajne propise niko ne zarezuje, pa sam vazda spremna da izbegnem budalu.

Priroda divna. Divljina koja donosi smiraj. Šume, koje iz daleka izgledaju kao čupavi tepisi, u koje bih da upletem prste. Oranice i suncokreti, nekako čovekoliki. Nebo i oblaci u koje bih da utonem. Gledam. Upijam. Prodišem. Umirim se. Oživim. Krv prostruji. Toplina preplavi. Pročišćena budem.

Mesta razna. Od onih, u kojima je jedini kafić "rozle" bircuz, sa čučavcem u zadnjem dvorištu (al' šta ćeš, muka pritisla), do onih, gde naletiš na pabove, nalik engleskim, gde im se najmanje nadaš. A ljudi k'o ljudi, ovak'i i onak'i. Neki viču "Ne znam!" i pre nego što postavim pitanje, neki opet kažu: "Ideš do Slađe, pa levo.", a ja se nasmešim i zahvalim se, a mislim se, jebote, gde sad na nađem Slađu, imala sam jednu u osnovnoj. Bio i jedan, koji je, dok mi je objašnjavao put, pipao svoje sise (fala bogu, nije moje). Jedna me baba pljucnula tri puta. Neke službenike moram da sačekam dok pojedu voće, slušanje mljackanja uključeno u ponudu, drugi me dočekaju sa čokoladom i napolitankama. Neki me lažu, neki se trude i rade. Neki me pošalju u radnju sa jeftinim čarapama. Dok sedim sama i pijem kafu, predah pred polazak nazad, priđu ljudi, malo da popričaju, pa saznam i gde čija sestra studira. Naletim i na konobara, koji mi, umesto naručenog kratkog espresa, donese produženi i kaže, onako toplo i od srca: "Pij koliko hoćeš, ne moraš sve da popiješ, ako ti se ne pije.", ili jednu, koja mi objasni da se ne kaže espreso, nego ekspreso. Naletim često i na ljude, koji sve svoje poslove ostave, da bi mi pomogli da ponesem teške kese sa projektima. Svima im je zajedničko jedno - kukaju zbog bede i plaše se budućnosti.

Eto, to je Srbija, iz perspektive jedne terenke, onako, na brzinu. Lepa, smešna, neuređena, nekad mudra, nekad glupava, sirota, ubijene snage. Volim je, ne, obožavam je, a opet, prekurčila mi.

Rupa

Urgentni. Dođeš. Dovedeš nekog svog. Nije mu dobro. Čekaš. Nije mu dobro. Čekaš. Objašnjavaš. Jednom. Drugom. Trećem. Koliko god puta treba. Brineš. Čekaš. Neko te sasluša. Neko ne. Neko kaže kako je koleginica premlada i nema pojma. Kaže da ni onaj drugi nema pojma. Čekaš. Pristižu i drugi ljudi. Isto čekaju. Dva unuka u srednjim godinama, sa prastarim dedom. Brinu. Čekaju. Stari supružnici, koji jedno drugo vode. Brinu. Čekaju. Nije im dobro. Boli ih. Brinu. Čekaju. Osoblje koje tuda brzo prolazi. Uglavnom ne gledaju pacijente, već im glave pognute, pa bacakaju skrivene poglede. U holu svira neki domaći turbo pop. Pomislim, gospode, kakve gluposti ljudi pevaju. Čekam. Brinem. Prolaze kolica sa besvesnim, žutim, starim ljudima. I za njih neko brine. Rupa na zidu. Dođe lekar, ljubazan. Ponovo pričam sve. Sluša me. Kaže da moram da čekam. Kaže da ne brinem. Brinem. Čekam. Opet gledam onu rupu na zidu. U čekaonici pored lekar urla na nekog starca: "Ja sam kardiolog!!!" i cepa mu upute. Idiotska muzika i dalje svira. Dolaze novi pacijenti. Virim kroz otvor na kliznim vratima. Čekam. Kažu mi da nema ko da odvede mog tatu na pregled. Jedna starija žena kaže lekaru: "Pa kakve veze ima što moj muž ima osamdeset godina, on ima bolove." i plače. Izlazi "moj" lekar. Ljubazan. Pažljiv. Aneurizma. Čekam neurohirurga. Brinem. Gledam u rupu na zidu. Pomislim kako sam čula sve glupave pesme koje su snimljene kod nas i u regionu u poslednjih dvadeset godina. Lekar se izvinjava što čekam. Zovem mamu da joj kažem kako sam naletela na lekara poput onih u američkim serijama. Grozno neonsko svetlo. Dva lekara prolaze i pričaju o fudbalu. Još niko od pacijenata nije završio. Svi osećaju nepravdu, zbog čekanja. Zbog neizvesnosti. Ljuti i kad treba i kad ne treba. Ne znam šta osećam. Možda samo strah. Mislim kako bi bilo dobro da isključe muziku. Lekar izlazi i izvinjava mi se što čekam. Okrećem se da vidim da nije skrivena kamera. Čekam. Brinem. Mama je kod kuće sama. Tata ništa nije jeo. Opet ona rupa. Izlazi lekar. Tata ostaje u bolnici. Ne znam šta će biti dalje. Pomislim, fala bogu, bar onu muziku više neću slušati. Pogled sam opet ode ka onoj rupi. Jer, u rupi smo.

Pošalji SMS da državu baš zabole

Ovih dana svi pišu. Motivi različiti. Meni je samo to preostalo.

Desilo se šta se desilo, katastrofa i nesreća jedna velika. Mnogim je ljudima život visio o koncu, mnogo njih je samo goli život i spasilo, a još više njih je, čista srca, pojurilo da pomogne. Ludnica. Ljudi traže ljude, nose vodu, hranu, lekove i sve šta treba, nude prevoz, smeštaj, uplaćuju novac na račun i putem čuvenog SMS - a. I treba tako. Ljudski je. Bilo bi žalosno i nenormalno da je bilo drugačije. 

I sve bi bilo u redu, da se država zahvalila svojim građanima i rekla: "Dosta je, organizovali smo se, odavde mi preuzimamo."

Naravno da nije. Ispira nam mozak tužnim slikama i potresnim pričama spašenih i spasioca. Frlja se brojevima stradalih. Na koncu svega, kaže da država može nešto malo da uradi, ali da računa na znatnu pomoć građana. Ljudi ma'nito šalju SMS - ove. Prozivaju jedni druge ko je više poslao. I šalji, šalji, šalji! 

I to bi bilo kao prihvatljivo, da isti ti građani imaju posao, a i kad ga imaju, da mogu da ga naplate. Od čega da šaljem? Kako posle da platim račun za telefon? 

Nisam bezosećajna i sebična. Duša me boli zbog svih tih ljudi koji sada nemaju ništa. I živa se jedem, jer ne mogu više da pomognem. A država upravo na to računa. Jer nas je odvikla od računanja na nju. 

Slanjem SMS - ova, oslobađamo državu odgovornosti, obaveza i dužnosti. A teret eventualnog neuspeha prebacujemo na naša leđa. Kao što se radi i za lečenje bolesne dece. Ljudi šalju famozne SMS - ove, pa kad se kasno skupe sredstva, jedni drugima prebacujemo i osećamo se krivima. A država prstom ne mrda. Još je onomad i otela znatnu sumu koju su ljudi skupili i navodno je uložila u jednu dečju zdravstvenu ustanovu. A ljudi zaboravili. Pa šalju opet, jer, državu baš zabole.

Tako će biti i sada. Gladni će pomagati gladne. I počeće međusobno da se mrze. Jer su gladni. A državu baš zabole. I za jedne i za druge gladne.

Trebalo bi jednom konačno tome reći dosta.

A sad odoh da pošaljem jedan SMS, da državu baš zabole.

Daša

Kad se rodila, bila je dugačka i mršava, pomislila sam: "Vidi je, k'o žvakica."

Nije znala da plače, ponekad bi samo meknula, kao jare.

Izgubila se kad je imala dve i po godine, mama je bila u bolnici, a mi kod bake. Išla je par kilometara, od žene na kiosku tražila sladoled, pa kad to nije moglo, zadovoljna je bila i jaćom (žvakom).

Nije volela da uči pesmice i govorila je: "Tuti, tuti." kad bi mama pokušala neku da je nauči.

Nije volela ni da čita. Fino, slovo po slovo, pročita lj u b i č i c a, mama je pita šta je pročitala, ona, kao iz topa: "Đurđevak."

Nije volela da ide u školu. Prvih mesec dana je plakala bez glasa i držala mi se za nogu dok je vodim do učionice. Ali je uredno radila domaće zadatke.

Bila je tatin Žlatko i privezak i išla bi s njim na kraj sveta.

Obožavala je da pravi kule od plastičnih čaša, ogromne, strpljivo. Nije se ljutila ni kad joj ih srušimo, nego, aj' polako, ispočetka.

Volela je stricu našem da sipa piće, a on joj kobajagi za to plaćao i to im je bio ritual.

Bila je Gogin i Perin Draćko.

Za moj osamnaesti rođendan, imala je jedanaest godina, odskakutala je celu žurku, a ja sam bila sva važna što je i moja sestrica tu.

Nije volela da se svađa.

Nije volela buku.

Volela je muziku i kafanu.

Znala je da đuska sa čašom na glavi.

Bila je lafčina.

Umela je za svakog da odabere poklon.

Znala je da uleti sa kintom kad je frka.

Njeni ljudi su joj bili važni.

Uvek se smejala, zasmejavala i cijukala kao poljski miš.

Pevala mi je "... mišu do kolena, žabi do ramena..." i raštelovano mlatarala rukama i nogama, kao da nisu njene, samo da bih se ja gušila od smeha.

Bila je Godžina Dašenka.

Bila je prava tetkica Dudinoj i mojoj deci.

Bila je mamina Mala.

Bila je moja Mila.

Bila je hrabra.

Ništa nije tražila.

Nije htela da bude na teretu.

Bila  je lepa. Osmeh koji obasjava. Oči koje govore. I ruke, nežne, prstići najtanji na svetu.

Imam jeziv strah da nešto o njoj u sećanju ne izbledi. Zato ovo i pišem, da se ne zaboravi, da je ceo svet ne zaboravi.

Moći i morati

Teško je neko vreme došlo. Ne vidi se mnogo svetla u ovoj našoj Srbiji. Otkazi, propale firme, nema posla. Ljudi željni svega. Od ko zna kad. I gledam i slušam ljude, mlade i stare. Očajne zbog onog što nemaju.

Pre nego što mi se sestra razbolela, imala sam dobar posao, rukovodeće mesto i pristojne prihode. Letovanja, novi auto, žena koja sprema kuću, naručena klopa, restorani, kafane, kozmetički tretmani. Krpice i cipele sam kupovala kad mi se dopadnu, a ne kad su mi potrebne. Deca obučena u brendiranu garderobu, išla su na sportove, jezike, balet. Planirala sam da ih školujem u inostranstvu. Istina, mnogo sam radila, i po četrnaest sati dnevno, dva službena telefona, laptop, kućni računar umrežen sa poslovnim, dostupna firmi i investitorima dvadeset četiri sata dnevno, trista šezdeset pet dana u godini. Vazda jurila negde. Po savremenim merilima, živeli smo dobro.

I onda, paf! Sestrici našoj maloj dijagnostikovan melanom. Premine mi baka. Propadne firma u kojoj radi moj čovek. Moja Vera se ozbiljno razboli. Propadne i firma u kojoj ja radim. Ne primamo plate. Jurcamo po bolnicama. Nebitno je da li jedeš i šta jedeš, da li spavaš, šta oblačiš, jer traje borba za Dašu, a ako nju dobijemo, sve drugo će da se sredi. A nije ni strašno ako se ne sredi, samo da ona ostane sa nama. Borimo se s vremenom. Veri je bolje. Daši nije. Operacije, bolnice, operacije, bolnice, London, Tel Aviv, bolnice. Deset meseci je bilo dovoljno da nas vreme pobedi. Daša je otišla. Sve mi se srušilo.

I dalje smo moj čovek i ja u propalim firmama. Nije da mi je svejedno kad me pritisnu računi. Ali, posle svega, zastala sam. Materijalno mi je postalo manje bitno. Da li sam bila suštinski srećnija sa tim parama koje sam imala - nisam. Njima sam samo kupovala ono vreme koje mi posao pojede. Da li je bilo kvalitetnije - pa i nije. Sate i sate sam provodila sa nebitnim ljudima, umesto sa onim dragim. Imala sam lažno samopouzdanje, kao, bila sam uspešna. Ali, u čijim očima - u očima konzumenata, koji su podlegli potrošačkoj propagandi. Suštinski, potrošnja troši ljude, prazni ih. 

Nije da nema stvari koje bih želela da uradim, ali, sve ovo što se desilo, naučilo me je da gledam u ono što imam, a ne u ono što nemam. Da se bez dragih ljudi mora, a bez svega ostalog može. 

Mart

Volim mart. Miriše na buđenje. Budi se sunce, život, sećanja. 

Kao mlada, čekala sam mart, da bih mogla da proturim noge kroz rešetke francuskog balkona, na desetom spratu i čekam svitanje. Da vidim kako se grad pokreće.

Te, devedeset i neke, u martu i ja sam se probudila. Svesna svoje mladosti i snage. Željna da promenim svet na bolje. Lepršava i laka, nekako zujkava. Lepa. 

I od svega toga, ostao mi je samo miris. Miris, koji svake godine nekako prostruji i da mi komadić te moje mlade moćnosti. Miris, koji me probudi. Miris, koji me zaleči.

Ove godine, il' je zatajio mart, il' je zatajio moj nos.

Ne zanima me

Ne zanima me ko je ko. Ne zanima me ko je odakle. Ne zanima me kome su šta bili baba i deda. Ne zanima me ko ima koliku kuću. Ne zanima me ko koliko ima. Ne zanima me ko je šta završio od škole. Ne zanima me ko koga poznaje. Ne zanima me ko kakav brend ima na sebi. Ne zanimaju me ljudi koje sve ovo zanima.

Jer, ništa od toga ne određuje kvalitet čoveka. A okružila sam se kvalitetnim ljudima.

Ludi Pera

Živimo u malom zajedničkom dvorištu. Kad smo se doselili, bilo je tu još pet domaćinstava, svi u nekom srodstvu, mi padobranci. I svi se međusobno mrze. U početku smo bili šokirani, no, kako je prolazilo vreme, shvatili smo da oni tako funkcionišu, pa čak i da, na neki bolestan način, uživaju u tome.

Među njima se posebno isticao komšija Pera, svi smo ga zvali Ludi Pera. Njegov otac je nekada bio vlasnik celog dvorišta, ali je, zbog kockarskih dugova, malo po malo, sve rasprodao. Ludi Pera je smatrao da je on, uprkos svemu, gazda, da za sve treba da bude pitan i da mi, ostali, imamo manja prava od njega. Deca nisu smela da se igraju, psovao nam je sve živo i mrtvo, prijavljivao inspekcijama raznim svakoga ko nešto radi u dvorištu. Jednostavno, mrzeo je od trenutka kad se probudi, dok ne ode na spavanje. I bio je pijan po ceo dan. Niko, za devet godina, nije ušao u njegovu kuću.

Žena mu je bila Milica, Makedonka, koja nije mogla da ima dece. Fina i tiha, do pedesete godine se nadala da će uspeti da rodi dete. On je zbog toga kinjio, ubijao boga u njoj, a ona ćutela i trpela, jer nije smela da se vrati u svoje selo.

Ludi Pera, koji je iz Zemuna išao samo kad treba da ode na posao, pre dve i po godine je prodao svoju kuću i odselio se u jedno vojvođansko selo. Mi smo se pitali kako će on bez Zemuna i šta mu je sve to trebalo, a njegov glavni motiv je bio da nekako zakine svoje potencijalne naslednike. Naravno, svaki dan je iz tog sela dolazio do naše trafike, da pije pivo sa društvom iz kraja. Nije izdržao i ubrzo je prodao kuću tamo i vratio se u Zemun.

Pre manje od godinu dana, čuli smo da je preminula Milica. Od raka. Gledao je samo Ludi Pera. Odlazio je kod nje u bolnicu i tamo vikao i maltretirao je. Tužan i jeziv je bio život i kraj njen, pomislila sam čak, spasila se.

Juče ujutro krenem na posao i komšija mi kaže da je umro Ludi Pera. Sam. Našli ga posle jednog dana. Policija morala da razvaljuje vrata. Odneli ga na Sudsku medicinu. Ne mogu da srede papire za sahranu, jer su sva dokumenta ostala u stanu, a policija zabranila ulazak.

Nekima je sve to čak pomalo smešno, neki likuju. Meni je strašno.

I Ludi Pera je nekad bio dete. Sigurno je vozio biciklić, igrao klikere, smejao se (ja nikada nisam videla njegov osmeh). Bio je i mlad, verovatno je tada verovao, kao i svi mladi ljudi, da je ceo svet njegov. Šta mu se desilo, pa je odabrao da mrzi, kinji, bude besan i sam? Svi ćemo mi otići jednog dana, ali ne verujem da neko želi i zamišlja ovakav kraj. Ili, prosto, previše gledam stvari iz mog ugla, ne znam. 

Pojma nemam

Neki su dani kad imam mnogo toga da kažem, a ne govorim. Kad vidim da me prave budalom, a ne reagujem. Kad jasno vidim glupost, ne skrećem pogled sa nje, al' samo gledam. Kad su mi dosadne silne trivije, a opet ih ćutke slušam. Kad mi je tolerancija na bezvezarije brojne ravna nuli, al' se ne mičem. Kad me udarci mnogi bole, ali ih i dalje ćutke primam. Kad mi ništa nije smešno. 

I pojma nemam kako će ovo da se završi - da l' ću da puknem, il' ću da pustim.

Predrođendanski

Dan pred rođendan, trauma još od onomad, kad sam punila sedamnaest, školska slava, a ja dođem kod mame i briznem u plač, suze teške kao kamen: "Mama, Sveti Sava je sa sedamnaest godina znao šta hoće i otišao od kuće, a ja pojma nemam šta ću sa sobom."

I tako, svake godine, očajna zbog starenja i želje da za sobom ostavim neki trag.

Sutra punim trideset osam. Znam šta sam htela, znam šta hoću, a znam i šta mogu. Ne podudaraju se baš htenja i mogućnosti, no, naučila sam to da prihvatim i poravnam. 

Čitam sad moj prošlogodišnji rođendanski i zadovoljna sam. Pomerila sam se, nisam ostala na istom. Pomirila sam se sa sobom. A trag, ako ga ostavim, ostavim, ako ne, u redu je, jer i to je tako ljudski.