Rupa

Urgentni. Dođeš. Dovedeš nekog svog. Nije mu dobro. Čekaš. Nije mu dobro. Čekaš. Objašnjavaš. Jednom. Drugom. Trećem. Koliko god puta treba. Brineš. Čekaš. Neko te sasluša. Neko ne. Neko kaže kako je koleginica premlada i nema pojma. Kaže da ni onaj drugi nema pojma. Čekaš. Pristižu i drugi ljudi. Isto čekaju. Dva unuka u srednjim godinama, sa prastarim dedom. Brinu. Čekaju. Stari supružnici, koji jedno drugo vode. Brinu. Čekaju. Nije im dobro. Boli ih. Brinu. Čekaju. Osoblje koje tuda brzo prolazi. Uglavnom ne gledaju pacijente, već im glave pognute, pa bacakaju skrivene poglede. U holu svira neki domaći turbo pop. Pomislim, gospode, kakve gluposti ljudi pevaju. Čekam. Brinem. Prolaze kolica sa besvesnim, žutim, starim ljudima. I za njih neko brine. Rupa na zidu. Dođe lekar, ljubazan. Ponovo pričam sve. Sluša me. Kaže da moram da čekam. Kaže da ne brinem. Brinem. Čekam. Opet gledam onu rupu na zidu. U čekaonici pored lekar urla na nekog starca: "Ja sam kardiolog!!!" i cepa mu upute. Idiotska muzika i dalje svira. Dolaze novi pacijenti. Virim kroz otvor na kliznim vratima. Čekam. Kažu mi da nema ko da odvede mog tatu na pregled. Jedna starija žena kaže lekaru: "Pa kakve veze ima što moj muž ima osamdeset godina, on ima bolove." i plače. Izlazi "moj" lekar. Ljubazan. Pažljiv. Aneurizma. Čekam neurohirurga. Brinem. Gledam u rupu na zidu. Pomislim kako sam čula sve glupave pesme koje su snimljene kod nas i u regionu u poslednjih dvadeset godina. Lekar se izvinjava što čekam. Zovem mamu da joj kažem kako sam naletela na lekara poput onih u američkim serijama. Grozno neonsko svetlo. Dva lekara prolaze i pričaju o fudbalu. Još niko od pacijenata nije završio. Svi osećaju nepravdu, zbog čekanja. Zbog neizvesnosti. Ljuti i kad treba i kad ne treba. Ne znam šta osećam. Možda samo strah. Mislim kako bi bilo dobro da isključe muziku. Lekar izlazi i izvinjava mi se što čekam. Okrećem se da vidim da nije skrivena kamera. Čekam. Brinem. Mama je kod kuće sama. Tata ništa nije jeo. Opet ona rupa. Izlazi lekar. Tata ostaje u bolnici. Ne znam šta će biti dalje. Pomislim, fala bogu, bar onu muziku više neću slušati. Pogled sam opet ode ka onoj rupi. Jer, u rupi smo.