Dan mladosti

Kad ga se setim, a meni sve nešto lepo. Sunce, proleće, tamo neka priredba, svi se smeju,  milina. Mi, deca, betončinu oko zgrada oslikavali smo kredama. Do ručka, sve se šarenilo.

Jedne je godine tata dobio karte i vodio nas dve, starije, na slet. Gledamo, tapšu ljudi, nas dve mislile moramo i mi tako, ali jako. Sa tog sleta ostalo mi je sećanje na užasan svrab i bridenje dlanova od silnog tapšanja.

Dan mladosti meni danas predstavlja uspomenu na moje detinjstvo i mladost mojih roditelja. Na vreme kada je većina ljudi koje znam živela bolje. Na vreme bez ratova, neizvesnosti i boleština. Na vreme kada se sa entuzijazmom stvaralo, a ne pljuvalo.

Ne ulazim u to da li je to vreme bilo ispravno ili ne. Svaka vlast ima svoje pristalice i protivnike, profitere i progonjene. Jedan deda mi je bio za kralja, drugi za Tita, a obojica su bili mudri ljudi i imali argumente za to u šta veruju.

Znam samo da, kad uronim u to sećanje, oko mene sve neki šareni leptirići i cvetići zalepršaju.

Lomovi

Naiđe tako vreme velikih lomova. Sve puca. Oko tebe i u tebi. I boli. I ne znaš šta te je snašlo. I pitaš se. I gušiš se u nemoći. I prepukneš.

Kad se prašina slegne, kao da progledaš. Streseš izumrle delove, ostaviš iza sebe i ljude i prostor i prošlost i budeš neko vreme sam samcijat.

Tad, podignute glave, konačno udahneš punim plućima i napraviš korak napred.

Jedva čekam da prepuknem.

Lavirint

Zarobljena u prostoru i vremenu. Zid tamo, zid 'vamo, pa lupam glavom. Prozora nema. A, vrata, valjda tu negde. Prokleti lavirint.

Od sebe ne znam šta ću. Panika.

Odnekud malo vazduha ulazi. Valjda da se ne ugušim u nedostajanju dok izlaz ne pronađem.

Ivica

Hod po ivici. S jedne strane svetlost, s duge tama.

Okliznem se lako. Dok padam, rukom zahvatim malo svetla, da mi pomogne da se zadržim, da se u tamu ne sunovratim.

Moja Tanja

Godinu dana bez moje Tanje.

Oličenje energije i borbenosti. Snage i veselosti. Drugarica do koske. Uvek u fazonu: „Daj da vidimo šta možemo da uradimo.“

Kad se razbolela, padanje u očaj i samosažaljenje nisu bili opcije. Od nje smo učili kako se ne odustaje. Jednog od poslednjih dana mi je rekla: „Pobediću rak ovako ili onako. Ili ću se izlečiti, ili ću umreti, pa ni njega neće biti.“

Iza nje su ostala tri muškarca, jedan veliki i dva mala.

Danas ćemo se skupiti kod njene kuće. Pričaćemo o njoj, prepričavaćemo doživljaje i smejati se, jer bi ona tako htela. Jer su uspomene na nju lepe. Jer je ona bila sinonim za veselost.

Kad se raziđemo, svako će da nastavi da se guši u nedostajanju.

Uskrs

Trubači gruvaju. Vera, kao bez glave, istrčava napolje, čisto da, onako zemunski, proveri šta se to dešava na ulici. Posle pet minuta uleće u kuću, sa buljukom dece i rukama punim šarenih jaja. Deca se, kao kobci, bacaju na naša jaja i biraju ih pažljivo, kao da je kakvo blago u pitanju, ili kao da im život od toga zavisi. I odoše dalje, da traže blago po drugim kućama.

Uskrs je divan praznik, ako ništa drugo, zbog dece, proleća, boja.

Ko ne veruje, neka uživa u sreći onih koji veruju i slave. Jer, radost zbog tuđe sreće ne košta i ne boli.

Staklo

Nešto kao staklo. Može biti divno, zavisi od majstora koji ga oblikuje. Nije strašno ni kad se okrnji, čak time dobije neki šmek. Jer, savršenstvo dosadi.

Jezivo je kad se razbije. U paramparčad. I kada se parčići, milioni njih, oštri, preteći, ustreme ka tebi.

Podižem ruke i štitim oči, jer, samo to mogu. A, možda ni to ne bi trebalo. Možda je bolje da ne vidim.

Praznici

Svaki praznik je novi udarac. I podsetnik na beznjenicu.

Jer, praznici su bili povod za okupljanja, koja se ne propuštaju. Nikom ništa nije bilo teško, uvek cika i smeh, muzikica i ljubav. Prava. Čista. Bezuslovna.

Toga više nema. Besmisleno je, krnji smo.

Sad zažmurim i praznujem u prošlosti.