Jelka
Obožavam jelku, taj deo svetskog, svečanog i potpuno legitimnog kiča i šljašta u mom domu.
Oduvek sam je volela. Kad sam bila mala, kitile smo je nas tri sa tatom. Mama je, jasno, ubijala vreme u kuhinji, dovršavajući spremanje novogodišnjih đakonija. A mi, mirisne, doterane, svečane, u pozadini peva hor "Kolibri", pa pevamo svi. Tata stavlja vrh, mi čičkamo dokle možemo da dohvatimo i nadamo se da ćemo da ostanemo budne i da dočekamo Novu godinu, kao da dočekujemo nekakvu uzvišenu damu i da ćemo konačno da uspemo da ukebamo Deda Mraza, dok ostavlja paketiće pod našu čarobnu jelku.
Porasle smo, Deda Mraza smo ostavile tamo negde, da čeka našu decu, krenule su žurke, Duda i Daša se promuvaju, okače neki ukras, pa trk koja će pre da okupira kupatilo i kapariše fen, a ja sam je ukrašavala sa tatom do kraja, dok ne bljesnu lampice, sa istim ushićenjem, kao kad sam bila mala.
Kitili smo je i kad je bio rat i kad su bile sankcije i kad nije bilo struje i kad su nas napuštali dragi i važni ljudi i kad je bilo teško i kad je bilo lako, a okićena jelka je unosila onaj "ma-biće-sve-dobro" duh.
Dobila sam svoju decu, pa sam se pretvorila u mog tatu. Doduše, u paraleli prčkam po kuhinji. Sa istim žarom i radošću pristupam kićenju, pustim decu da istreskaju ukrase gde im je najzgodnije, pa popravljam kad polegaju na spavanje i dišem za jutro, kad će da me probude, nestrpljivi, oko pola sedam, da mi kažu da je bio Deda Mraz i da im gledam ozarena lica, dok otvaraju paketiće, pa posle žmurim još neko vreme, a u pozadini šuškaju kesice od slatkiša. Rastu i oni, prošle godine su konačno ostavili Deda Mraza, tamo negde, da čeka njihovu decu. Aleksa sada samo raširi jelkine grane, Vera još uvek stavlja ukrase, a ja isto kao onomad, kad sam bila mala, obožavam moju savršeno nesavršenu jelku.
