Da se zamislim, da naučim, da se podsetim

Ustanem jutros, osetim bol u želucu, kao, dobro, navikla sam, krene da se širi prema grudima, ne mogu da udahnem, reko', evo je srčka. Deca spavaju, Godža otišao da prošeta Lolu, prođe mi kroz glavu kako nikom od njih nisam rekla ništa lepo i važno (kliše, znam, ali tako je), boli u vražiju mater, zapalim cigaretu (pomislim, možda je poslednja), čekam, možda neko naiđe.

Bol počne da popušta, moji mili počnu da pristižu, ubacujem se u svakodnevni ritam, krećem na posao, umesto lepih stvari, izdeklamujem im šta sve ima danas da se radi, sad sedim u kancelariji i jedem se, jer ništa iz ovoga nisam naučila.

Svakodnevica nije izgovor za brkanje prioriteta.