Sunce i tuga

Kad napadne tuga, Sunce boli, vređa, seče, kida. Tamna duša pomračenje ište, za kišom vapi. Da se skrije, stopi, utopi. Da ne vidi. Da ne nađe za budnost razlog. I sve mislim (ustvari, tuga me podgovara): beži, Sunce, jesi li poludelo, šta sijaš, zar ne znaš, šta hoćeš od mene, makni se, skloni se. Uporna je tuga, al' uporno je i Sunce, pa bitku biju. S vremena na vreme, potpišu primirje, tuga se sakrije i čeka novu priliku za podmukli napad.

Ulepšan dan

Ulepšaše mi dan:

- Cigančica, sa velikim lažnim suncokretom u kosi i najširim osmehom na svetu, u majici kratkih rukava, ne izgleda kao da joj je hladno, kanda se greje na smeh.

- Stari deka, u dugom kaputu, sa štapom u ruci, koji me je dizanjem šešira i blagim smeškom pozdravio, dok sam u kolima čekala da pređe ulicu, ne izgleda kao da mu je vruće, valjda zato što nigde ne žuri.

- Očerupani šimšir, koji sam kupila dok sam se vraćala s puta, u nekom selu kod Alibunara, ne izgleda kao da haje za smešnu frizuru, biće da mu je dovoljno što mi se dopao. 

Daj

Daj ono pravo, 

bez osmeha za slikanje, 

makar i ništa, 

samo da je pravo.