Dede
Deda Mata
Danas bi napunio devedeset devet godina. Pravo ime mu je Mate, al' je pedeset i neke napustio dalmatinski kamen i vinograde, došao u Srbiju i osim bake, čini mi se da ga ovde niko nije tako zvao.
Kad sam bila mala, mislila sam da je rođen mršav, visok, kose bele kao sneg i nikako nisam mogla da poverujem da je to isti čovek, na kog se moja baka naslonila, na crno - beloj fotografiji sa venčanja.
Voleo je baku, onako, knjiški jako (imao je i zašto) i to se osećalo i znalo, više nego što je deda, nekim banalnim gestovima, umeo da pokaže. A znamo, iz priča, da je baš morao da se potrudi, da bi je osvojio.
Pre rata je bio podoficir, voleo je kralja, nije bio komunista, poštovao je tradiciju. U bakinoj i dedinoj kući oduvek su se slavili Uskrs, Božić i Sveti Nikola, prirodno, bez pompe, onako, kako treba, da se okupi porodica (a nije nas bilo malo, četvoro dece, snaje, zetovi, osmoro unučića).
Bio je "živac". I danas nam je, u porodici, on mera za živčanost, pa ko više skoči kad se iznervira, taj je "praviji" Dominiković. Brzo se palio, al' još brže gasio, dobra je i mekana duša bio.
Nije voleo da se svađa, nije voleo grubost, nije glumio muškarčinu. Svoj radni vek časno je proveo u fabrici, a penziju je jedva dočekao, da bi uredio sebi život po meri. Gajio je lozu i cveće (zbog njega obožavam narcise), pravio vino i rakiju, skupljao nas unučiće i pričao nam priče. A umeo je lepo da priča. Kao sad da ga gledam, kako mota cigaretu, a mi posedamo za veliki sto i poluotvorenih usta čekamo da počne.
Bio je čovek od rituala. Sećam se, ustajao je oko šest, iz sobe čujem korake, uključuje se radio, pa opet koraci, blago škripanje ormana, zveckanje stakla i znam da je popio jednu rakijicu. Kod bake i dede se ručalo rano i obavezno se slušao "Karavan" i "ha ha komentar".
Sećam se i njegove lepe kožne tabakere, metalne kutije za duvan i mršavih ruku, dugih prstiju sa jakim zglobovima, toplih očiju, uvek u košulji, uredno zakopčanoj do grla, blitve, koju je kuvao najbolje na svetu.
Nikad nije bio bolestan, zdravstveni karton mu je bio prazan. U zimu 1993. se razboleo, mislio je da je grip. Lečio se kuvanim vinom. Grip se odužio, odvedu ga kod lekara, rak pluća, otišao je za dva meseca, tiho, dostojanstveno, kako je i živeo. Čini mi se, prerano, volela bih da sam ga duže znala.
Deda Ješa
Danas je dvanaest godina kako nas je napustio. Jevrem, uvek sam bila očarana njegovim imenom. A kakav je tek šmeker bio.
Rođen je 1914. u Novacima, selu kraj Uba, koje plavi Tamnava. Oca nije ni upoznao, poginuo je u Velikom ratu, kad je deda imao par nedelja. Kreće bežanija i majka ga je, tada bebu od mesec dana, povela samo zato što je bio jedino muško dete, posle četiri ćerke (tužno, znam).
Sa trinaest godina je sam došao Beograd. Upisao je gimnaziju, odakle su ga izbacili, jer nije hteo da se ošiša. Završio je zanat, mangupirao se po gradu, pratila ga je muzika iz kafane. A stajao je i na golu, dok je čuveni Moša pucao penale. Bio je lep i uvek doteran.
Pričao nam je kako je radnička klasa teško živela, pridružio se komunistima, preživeo rat. U njegovom kraju je važio za časnog i učenog čoveka, imao je mogućnost da napreduje, međutim, kada je shvatio da to podrazumeva da treba da čini i nečasne stvari, 1948. godine je vratio partijsku knjižicu. Nije išao na Goli otok, ali je sedmoro dece gajio u dvoiposobnom, novoizgrađenom stanu i mirno spavao. Do kraja života je ostao komunista, ne komunjara, jer nije ušao ni u čiju kuću.
Nana i on su decu gajili s ljubavlju, nežnom, bez modernih knjiga, kojima nas danas uče roditeljstvu. Od radničke plate (meni se to sada čini kao magija), svo sedmoro lepo obučeni, siti, iškolovani. Bio je brižan otac, išao na roditeljske sastanke, vodio ih kod lekara, nikad ih nije tukao, govorio je kako su deca njegovo najveće bogatstvo. Al', kažu, morao je da se zna red.
Prvi je u kraju kupio televizor, pa je u pola osam, kad počinje dnevnik, ceo komšiluk dolazio kod njih i nije im bilo tesno. Bio je zakleti partizanovac, ali je Džaju, svog zemljaka, doveo da pika fudbal u Zvezdi (valjda ga se i Džaja seti ponekad). Godinama je, svakog jutra, išao do Kališa, da kupi "Politiku", šešir na glavi obavezan. Šaljivdžija, sa sjajnim smislom za humor i nimalo skučenim pogledom na svet.
Volela sam da gledam naninu i dedinu ljubav, da im hvatam poglede, klinački zaljubljene, volela način na koji deda kaže "moja Vera" i kad muzici naloži da, umesto "Pred Senkinom kućom", peva "Pred Verkinom kućom". Živeo je još osam godina, pošto je nana otišla. Tačnije, više životario, nego živeo, jer, kako pola čoveka može da živi. I onda, samo se ugasio.
Eto, kako se život igra. Jednom dragom biću rođendan, drugom sudnji dan. A vreme mi je ovaj put saveznik, jer ne čini da slike blede, već da postaju sve lepše i lepše. I ima ih mnogo, mogla bih i deda Matu i deda Ješu u po jednu knjigu da stavim.
