Malo se vrtim u krug
Poslednji radni dan, čuveni zbor radnika, propala firma, plate kasne, preti nam se nekakvim otkazima, na kraju se govor završi sa: "Šta hoćete, platu ste primili, prasence se okreće", a plata julska, neznatno veća od minimalca. I sve bih podnela, da ne beše te završnice. Skamenila sam se, sigurno dva minuta nisam mogla da se pomerim. Posle toga sam odjurila da pokupim stvari, preskočim posluženje i odem kući, da me ne vide da plačem. Od poniženja i nemoći.
I onda, naravno, počnem da psujem i državu i sistem i sve po redu. Jer, ne smatram ni da sam glupa, ni da sam lenja. Pa me uhvati malodušnost i ne vidim da će bilo šta da bude bolje. Počnem da žalim što nisam otišla odavde kad je trebalo.
Onda bes počne da splašnjava. Odlazak iz Srbije ne znači obavezno sreću. Ne znači ni da ćeš zaraditi neke pare. Ako ih i zaradiš, opet ne znači da ćeš biti srećan. Setim se koliko volim ne malo ljudi ovde. I koliko volim ovu našu Srbiju, lepu, glupavu i sirotu.
Kažem sebi da je moj mikrosvet zapravo divan. Imam divnu porodicu, dobru bazu odakle crpim energiju. Imam divne prijatelje i rođake oko sebe, sa kojima uživam i smejem se uz kafu, vodu, Jančićeve kobasice i palačinke. Imam muziku i knjige i dobre stare filmove, koje gledam po milion puta. Imam divna sećanja na ljude koji nisu tu. Imam, mnogo toga imam.
U nekom trenutku pomislim šta ću sutra da spremam za ručak, setim se da treba da platim račun i da dam Aleksi i Veri neki dinar, da i oni svoju mladost negde prošetaju. Evo ga opet onaj bes. Jer, tako mi malo treba.
I tako, sve u krug.
