Proceduro, kamo logika?

Više od dve nedelje ranije, tati su zakazali prijem u bolnicu. Probaću, u najkraćim crtama, da opišem kako je to izgledalo (poštovali smo proceduru, računamo, za takvu banalnost, glupo je juriti vezu).

Najpre treba da se javimo na šalter na klinici. U maloj čekaonici, gužva kao u autobusu u špicu. Tu su i pacijenti sa torbama, koji treba da legnu u bolnicu i ovi ostali, koji su tu došli radi pregleda. Šalter počinje da radi sa više od sat vremena zakašnjenja. Sestra kaže da će doći glavna sestra, sa spiskom za prijem, za jedno četrdesetak minuta. Odvedem tatu na doručak, vratimo se, dođe glavna sestra, počne da proziva pacijente, da bi im rekla da se jave na šaltere za prijem u bolnicu.

Odemo mi tamo, veći prostor, milion ljudi, gužva. Radi pet šaltera. Pacijenti, sa knjižicama i uputima u rukama, stoje i čekaju da jedna od sestara, s vremena na vreme i bez ikakvog reda, dođe i pokupi knjižice, koje slaže na jednu gomiletinu u toj šalter sali. Svaka od tih pet sestara povremeno ustane i sa te gomiletine probere po par knjižica, opet bez ikakvog reda, nego ih onako, izvlače k'o lozove. I opet čekamo da budemo izvčeni srećnici, kojima će sestra sa šaltera da uzme podatke. 

Kad to dočekamo, onda treba da se javimo u garderobu. Dođemo tamo i jedan tehničar nam kaže: idite negde, popijte kafu, dođite za sat vremena, pre toga nema šanse da budete primljeni. I tako, odemo mi, vratimo se, opet čekamo da nas prozovu i daju broj i vreću za garderobu. Onda čekamo da se pojavi druga tehničarka, koja će odrediti u kojoj kabini treba tata da se presvuče. Kad se tata presvukao, opet čekamo tu istu tehničarku, koja će da uzme njegovu garderobu (nikako ne smem da je odnesem kući) i izda mu revers.

Obavili smo sve to i onda su nas uputili na odeljenje. Tamo treba da se javimo glavnoj sestri. Nje, naravno, nema u kancelariji, pa i tu malo čekamo. Kad smo je dočekali, ona nam kaže da pronađemo sestru Bilju na odeljenju. Aj' dobro, pronađemo i nju, damo joj tatine nalaze, da bi otvorila istoriju bolesti i ona nas pošalje u trpezariju. Onda tu još malo čekamo. Sestra Bilja izađe i odredi tati broj sobe i broj kreveta.

Zakazani prijem u bolnicu je trajao četiri sata. Možda sam precenila svoju pamet, ali, čini mi se, može to funkcionalnije da se odradi. A svakom, ko je imao strpljenja da ovo pročita do kraja, naklon do poda.

Nedelja koja je pokušala da me prevari

Pet dana na terenu. Desilo mi se da mi spadne suknja usred Pančeva. Ono, baš, baš. Sinulo i dupe, doduše, u hulahopkama. Posle pobrkam mesta u koja sam krenula, pa ne znam ni gde sam došla, ni gde treba da idem. Zagubim ključeve od kola. Tražimo ih koleginica i ja, čak mi nije bilo glupo da preturam po papirima jedne opštinarke, jer, bože moj, možda su se negde ispod zavukli. A opštinarka, naci strogoće, počinje s nama da zbija šale, čak se i nasmejala. Stariji kolega mi kaže kako je čuknuo novi auto, krene da mi pokaže i lupa li, lupa, u nadi da će rukom ispraviti branik Gušim se od smeha i ne mogu da mu kažem da to nisu njegova kola, druga marka, druga boja, drugo sve. Juče dug put i obilat ručak u čast završetka velikog posla u jednoj šabačkoj kafani (opet mi je dijeta poručila: "E, trt, ne'š smršat'!"). 

A stigla sam i da se mlatim s detetom po lekarima, prekucam tati neku tužbu, napunim paprike, skuvam pasuljčinu, operem kupatilo, upletem kike, da se poviđam s ljudima na kafama silnim i izmazim sa sestrićima.

Danas Veri dolazi buljuk drugarica, kaže ona, da se maskiraju i malo pričaju o šminkanju i dečacima. To znači i brdo palačinki i brdo smeha i brdo glasića.

Lepo je udesila ova nedelja da mi ne da da mislim. Al' mozak je varalica stara. I nos i oči isto. Jer, videla sam je u svemu, mirisi me vraćali u prošlost, svaki minut sam ponovo preživela. Zove me Duda sinoć, kaže, ona isto tako. Jer, sutra je drugi novembar. Jebeno vreme i jebeni datum, koji me u mozak čvaka. Pa je grlim u mislima jako, bez straha da ću je, onako krhku i tananu, polomiti. A to mi nije dovoljno. 

Hej, luda nedeljo, opet nisi uspela.