Daša

Kad se rodila, bila je dugačka i mršava, pomislila sam: "Vidi je, k'o žvakica."

Nije znala da plače, ponekad bi samo meknula, kao jare.

Izgubila se kad je imala dve i po godine, mama je bila u bolnici, a mi kod bake. Išla je par kilometara, od žene na kiosku tražila sladoled, pa kad to nije moglo, zadovoljna je bila i jaćom (žvakom).

Nije volela da uči pesmice i govorila je: "Tuti, tuti." kad bi mama pokušala neku da je nauči.

Nije volela ni da čita. Fino, slovo po slovo, pročita lj u b i č i c a, mama je pita šta je pročitala, ona, kao iz topa: "Đurđevak."

Nije volela da ide u školu. Prvih mesec dana je plakala bez glasa i držala mi se za nogu dok je vodim do učionice. Ali je uredno radila domaće zadatke.

Bila je tatin Žlatko i privezak i išla bi s njim na kraj sveta.

Obožavala je da pravi kule od plastičnih čaša, ogromne, strpljivo. Nije se ljutila ni kad joj ih srušimo, nego, aj' polako, ispočetka.

Volela je stricu našem da sipa piće, a on joj kobajagi za to plaćao i to im je bio ritual.

Bila je Gogin i Perin Draćko.

Za moj osamnaesti rođendan, imala je jedanaest godina, odskakutala je celu žurku, a ja sam bila sva važna što je i moja sestrica tu.

Nije volela da se svađa.

Nije volela buku.

Volela je muziku i kafanu.

Znala je da đuska sa čašom na glavi.

Bila je lafčina.

Umela je za svakog da odabere poklon.

Znala je da uleti sa kintom kad je frka.

Njeni ljudi su joj bili važni.

Uvek se smejala, zasmejavala i cijukala kao poljski miš.

Pevala mi je "... mišu do kolena, žabi do ramena..." i raštelovano mlatarala rukama i nogama, kao da nisu njene, samo da bih se ja gušila od smeha.

Bila je Godžina Dašenka.

Bila je prava tetkica Dudinoj i mojoj deci.

Bila je mamina Mala.

Bila je moja Mila.

Bila je hrabra.

Ništa nije tražila.

Nije htela da bude na teretu.

Bila  je lepa. Osmeh koji obasjava. Oči koje govore. I ruke, nežne, prstići najtanji na svetu.

Imam jeziv strah da nešto o njoj u sećanju ne izbledi. Zato ovo i pišem, da se ne zaboravi, da je ceo svet ne zaboravi.