Čini mi se

Čini mi se nekad da sam kafanska čaša,

Kad muzika dirne,

Ispiju je do dna,

dignu i   bace,

Umorna čistačica, posle fajronta,

Krhotine čisti i spominje mater tugi i životu, 

A meni nešto i nije žao što su me razbili,

Jer ne bi oni to, da muka ne stiska, 

Da ih nešto ne gađa tamo gde zidine su slabe,  

A bol kroz pukotine nađe put i razlije se po celoj duši.

Pa neka bude TRAS!

Tišina i mrak

Ćutim i žmurim,
zamišljam tišinu i mrak,
I pitam se kad smo se sjebali,
pa nam nedostaju tako proste stvari,
kao što su tišina i mrak.

Ljubavna

Šta će mi raspad,

kad sam od krhotina sastavljena,

zato me voli ovakvu,

lomljivu dahom,

a ipak jaku,

jer ljubav je lepak, koji me drži.

Put

Život je kao stanica na putu, a ne znaš odakle si krenuo, ni gde stižeš. 

Neko ima veru, neko nadu, neko ljubav, neko ima sve, neko nema ništa, neko samo strah.

Imam i sve i ništa i strah, širim i zaklapam oči, ponekad tražim putokaze, ponekad se čvrsto naslonim na osećaj, kojem ne verujem do kraja. 

Želje mi daju krila i plaše me, moranja me hrabre i obeshrabruju, snaga naleće i odleće.

Borbe kao neminovnost i umor, a oružje nekad ubojito, nekad ćorci. Rane i ožiljci, vidljivi i nevidljivi.

Natrčim na smisao, pa mi pobegne, pa trčim još, ponekad sednem, kažem: jebeš smisao, samo diši, pa kao gromom pogođena, pojurim dalje, jer stena nisam, valja nastaviti put.