Crta

Dođe tako neko vreme kada spontano, ničim izazvan, podvučeš crtu. Zastaneš. Da vidiš gde si bio i šta si radio. Šta si želeo, a šta si ostvario. Koliko si daleko od sebe otišao. I da li možeš nekako da se vratiš.

Koliko si se prepustio. Koliko si ustupaka napravio. Koliko si, na uštrb sebe, drugima udovoljio. Koliko si pustio, jer je tako bilo lakše. Koliko si puta ćutao, a nije trebalo. Koga si voleo, a nisi pokazao. Koliko si žurio i koliko ti je u toj žurbi stvari promaklo. Koliko si bespotrebnih pritisaka podneo. Koliko si noći zbog gluposti probdeo. Kolikom broju nebitnosti si značaj dao.

Kao šamarčina, najjača, deluje činjenica da si sam sve birao. More napravljenih kompromisa za koje niko ne zna i niko ti nije kriv. I ne treba da očekuješ da drugi to vide i razumeju. Jer, nisu od tebe to ni tražili, ti si taj koji je izabrao da im ugodi.

Malo je onih kojima je život ispao onakav kakvim su ga zamišljali. Mnogo je stvari koje se dešavaju mimo tvog uticaja. Ali, samo je tvoj izbor šta ćeš u datom trenutku uraditi – da li ćeš, ako velika voda nagrne, iz kuće izneti fotografije ili zlato.

Od gledanja unazad nema ništa. Ni od toga da se pitaš šta bi bilo da si tada uradio drugačije. Bitno je samo da, u nekom trenutku, postaneš svestan gde su te izbori koje si pravio doveli. I da li ti je sada dobro. Ili si, ono, baš, baš zaglibio. I šta možeš da uradiš da iz tog gliba izađeš.

Nikad nije kasno da zbaciš sa sebe ljušture kojima si se godinama obavijao. Da pustiš svoje biće napolje. Da zasijaš onim čime si sijao pre nego što si uleteo u mašinu. Da stisneš zube i zakoračiš. Kada, negde duboko, osetiš mir, znaćeš da si na pravom putu. 

Rođendanski

Nanizale se godinice. 37. Ozbiljne. Ima i bora. A i frka mi da padnem, da ne polomim nešto. Lekova pun neseser. Preko leđa pretureno tri tone svega i svačega. I umor me hvata, s vremena na vreme.

Sa 15 sam mislila da ću u ovim godinama da budem tetka sa ladnom trajnom. Nemam 'ladnu trajnu, ali, jesam tetka. Sviđalo se to meni, ili ne. Tešili me ljudi, ili ne. Videlo se to na meni, ili ne. Godine su tu. Devojka sigurno nisam.

Naravno da je starost stanje svesti. Naravno da još mogu sve i svašta. Naravno da se još prošvercujem sa nekim komplimentom o finom izgledu (podrazumevano da prija). Naravno da još uvek volim da se sankam, da šašavo plešem i skačem, da se ludosmejem u nevreme. Naravno da nosim šareni šal, blesave šnalice i crvene rukavice sa cvetićima.

Ali, 37?! Mnogo zvuči. Aj' što zvuči, nego što stvarno nije malo. Negde sam na pola. Na sredini svog životnog veka. Dakle, sredovečna.

I nije fora u broju. Ni u tome da ću nešto propustiti. Strah od nemoći je to. Već sad ne mogu ono što sam mogla sa dvadeset, a za deset godina ću moći još manje. I to je prirodno. Džaba zatezanje, dotezanje, sakrivanje godina. Džaba kremice, puderčići i druge mazancije. Protiv toga se malo šta može, nijanse su u pitanju. Ako ništa drugo, a ono, oči će odati koliko si star.

I tako, svake godine prolazim kroz rođendansku depresiju. Sreća, pa posle dva dana zaboravim ovu mračnost i brojke i budem mirna do sledećeg rođendana.

Da nisam odavde

S vremena na vreme, naiđe tako dan idealan da se praviš da nisi odavde. Da staviš tamne naočari, pustiš muziku i odlutaš u nepoznatom pravcu. Da se isključiš. Da ne čuješ i ne vidiš ništa. Da se pustiš u sebe. Da dozvoliš sećanjima da te preplave. Da dozvoliš osećanjima da te razbucaju.

Da ne misliš na platu, posao, ručak koji treba da se spremi. Da ne misliš o noktima, obrvama i frizuri. Da ne misliš o kompromisima koje si napravila da bi se uklopila u stvarni svet. Da ne misliš o očekivanjima koje treba ispuniti. Da ne misliš na vreme, rokove i godine.

Da se zamisliš na plaži sa belim peskom i laganim vetrićem. U belom. Bosa. Nasmejana. Bez bola. Bez tuge. Bez nedostajanja. Naspavana.

Da se zamisliš u vozu, u džepu karta u jednom pravcu. Da ideš ka svim mogućim svetskim divotarijama. Sama. Nepričljiva.

Da pustiš u sebe svetlost i boje. Da upijaš lepotu i toplinu. Da po povratku iz Nisam odavde, oporavljena i osvežena, shvatiš kako ovo tvoje Odavde, ipak ljubiš najviše na svetu.

Petak

Dan koji se najviše pominje. Prva asocijacija mi je odbrojavanje. Čeka se kao Nova Godina, ma, i jače, čini mi se.

Davno sam to prestala da radim. Vreme između ponedeljka i petka kao da proleti. Nedelja za nedeljom i prođe godina. U čekanju. Potpuno besmislenom. Dođe vikend i šta, kao, radićemo nešto pametnije? Uglavnom ne.

Ne gledam koji je dan. Ne znam koji je datum, osim kad moram negde da ga upišem, pa ga odmah posle toga zaboravim. Jer, nebitno je.

Šugav posao, OK, ali, može da se desi da naletim na nekog ludaka i vodim blesav razgovor. Negde ću čuti dobar vic, pa ću ga prepričavati kome stignem. Ili ću posle posla popiti kafu s nekim. Ili ću se sita ismejati kad dođem kući sa žmuom i decom.

Nema se para, OK, napraviću palačinke i eto nama veselja. Pevaću u kolima, sama samcijata. Kuvaću i đuskati, šašavo ili zavodljivo. Uveče, kad sve završim, popiću sa žmuom čašu vina, ćutaćemo i biće nam fino. Neki dan ću otplakati. I milion drugih stvari. I ne mora da bude vikend.

Fora je učiniti dan posebnim, čak i kad nije. Kad legnemo i prebiramo po onom što se izdešavalo, izdvojimo nešto po čemu je bio drugačiji. Neka sitnica će se sigurno naći.

Jutro

Jutro je za krpljenje. Za sakupljanje delova sebe rasutih prethodnog dana. Za uobličavanje onog što se slegalo preko noći. Za vraćanje sebi.

Mora da bude mirno. Neometano. Tiho. Bez pitanja sa strane. Bez obaveze da odgovaraš. Bez obaveze da se nasmeješ. Da potpuno sebičan budeš. Da prikupiš snagu i zakoračiš u dan.

Jer, dan nas krnji. Parča. Lomi. Melje. Troši. Danju nismo samo svoji.

Zbog nametnutog zapadnjačkog životnog koncepta, leteći smo. Čak i kad nemamo rokove, sami ih sebi namećemo. Ne smemo pokazati slabost. Stalno u nekom grču. Uvek neko “mora se”. Bombardovani smo lošim vestima i tužnim pričama, kao da nam svoje nisu dovoljne. Bombardovani smo grubošću. Bombardovani smo “poželjnim” obrascima ponašanja. Nemoguće je odupreti se svemu tome.

Kako dan odmiče, od sebe smo sve dalji. Zato su nam potrebna mirna jutra.  Ustajem sat vremena pre svih. Napravim pusto ostrvo. Pustim se i prepustim. Pred sobom se ogolim. Priznam sebi. Napunim baterije, pa u dan.

Kratkofitiljaši

Nervozni ljudi. Pomračeni umovi. Nebirane reči. Vika. Grubost. Vređanje.

Sve im je nepravda. Svi su protiv njih. Svi su im za nešto krivi – i roditelji i država i sistem i deca i direktori i kolege i komšije i rođaci i supružnici i prodavačice i šalteruše, ma, uvek nađu nekog. Vazda zakinuti.

Fanatično traže povod za svađu. Naravno da ga nađu. I onda kreće bujica. Ožeže po kome stignu, ne biraju. Samo da izbace svoje. Potpuno odsustvo obzira. Potpuni izostanak svesti o posledicama.

U suštini, to su ljudi koji sede i ne rade ništa da svoje stanje promene. Samo kukaju i žale se, ali, onako, otrovno, da pomisliš da si ih i ti možda negde zavrnuo. A nisi.

Jeste, živimo u usranoj zemlji i ona je takva za 90% populacije ovde. Ali, daj da vidimo šta ćemo. Daj da plivamo koliko možemo.  

Jeste, roditelji su ti koji su odlučili da nas imaju. Moguće i da nisu bili savršeni (koji to roditelji uopšte jesu). Ali, ne treba oni da nam služe kao izgovor za sve neučinjeno u životu.

Jeste, kod nas je sistem da nema sistema. Ali, nije to ništa novo, napravi neki svoj.

Jeste, neće deca uvek da rade ono što smo mi zamislili. Ali, to su mali ljudi, koji imaju svoju glavu, treba to prihvatiti.

Jeste, direktor gleda samo svoje dupe i radiš više od njega. Ali, to je tako. Il' se pomiri s tim, il' menjaj firmu, il' postani direktor.

Jeste, kolege su mentoli. Ali, o tome sam već pisala.

Jeste, komšije su kreteni, seljaci, prazilučani... Ali, ili ćeš se nekako dogovoriti, ili ćeš ignorisati, ili ćeš promeniti komšiluk.

Jeste, nisu svi rođaci po našoj meri. Ali, rođake ne biramo, a na njih može se primeniti dve trećine od onog za komšije.

Jeste, supružnici umeju da izvedu iz takta. Ali, njih smo sami birali i kad postane neizdrživo, uvek ih možemo promeniti.

Jeste, prodavačica nema pojma i bezobrazna je i zakida malko na gramaži. Ali, može se to lepo prevazići – ne kupuj u prodavnici gde ona radi, bar prodavnica ima koliko ti duša ište.

Jeste, šalteruša je nadrndana i forta te. Ali, pomisli na koliko mentola je ona pre tebe naletela, probaj ljubaznije. A ako ne ide, uvek možeš fino pozvati njenog šefa.

Jasno je da ćemo svi, s vremena na vreme, zbog nečega biti izbačeni iz takta. Ljudski je ne suzdržati se uvek. Ali, kada je sve gorenavedeno obrazac ponašanja, treba malo zastati. Sve je to izgovor za nečinjenje. A ništa se samo od sebe ne rešava.

Dakle, kratkofitiljaši, zasucite rukave, preuzmite odgovornost, promenite svoje stanje. Ne mračite i ne zračite.  

Prenemagalice

Malene slatkice koje kao sve vole. I kao su skroz slatke. I kao su fine. I kao su meke. I kao su lako lomljive. I sve to same za sebe pričaju.

Za sebe onako slatko, najslađe, gotovo dečje, kažu da su ružne (jasno da su lepe). A onda im kao svi govore da nisu. A one kao ma jesmo. A ovi opet da nisu. I to traje.

Pa onda, kao, jadne, same, naivne, a niko ih neće. Tu padnu silne samoanalize, šatro samokritičnost. I onda kreće malopređašnje ubeđivanje, koje, opet, traje.

Oko njih poljupci i srca na sve strane. I plišane igračke. I roze. I priče o ozbiljnim stvarima, jakim emocijama, upakovane u medenost nekakvu. U principu, ne kažu ništa, a ako i kažu, to nije ništa novo, vrte praznu slamu.

Mazne su, kikoću se kad treba odgovoriti ili se suprostaviti, trepću po potrebi. Rasipne su komplimentima. Oni kojima je udeljen kompliment počnu da se pale i žare, neretko i da se tope.

Ne mogu da oguglam na činjenicu da masa pije to bljutavljenje. Da se povodi za tim. Da joj je lakše da se praćaka u plićaku. Da pada na jeftine fore. Da dopušta manipulatorkama da, za siću, njihovu ljubav pazare. Jer, to nije ništa drugo do kupovina pažnje i hranjenje neuhranjene sujete malih, slatkih prenemagalica.

Za publiku

Za publiku se ide u kafanu. Za publiku se čitaju knjige. Za publiku se ide u pozorište. Za publiku se izjavljuje ljubav. Za publiku se slikaju deca. Za publiku se kiti jelka. Za publiku se đuska. Za publiku se priča o muzici. Za publiku se kupuju cipele. Za publiku se priča o svojoj nesreći. Za publiku se ide u šetnju. Za publiku se sprema hrana i postavlja sto. Za publiku se uređuje kuća. Za publiku se ogoljava.

Sve se radi za publiku, sve se komercijalizuje, sve se pretvara u šou. A sve su to male, posebne stvari, koje treba činiti za sebe. Publika ih obezvređuje. I obezvređuje onog ko ih čini.

Ne pričajte, uživajte, to je ono što se računa To je ono na šta će prisećanje, posle nekog vremena, izazivati onaj fini osećaj miline. Kad ste sami. Kad nema publike.

Čajldles vikendi

To su oni vikendi kad potomke forvardujem stvaraocima mojim. Retki. Samoposvećujući. Opravljajući. Sa senčicom griže savesti zbog osećaja prijatnosti.

Svaka stvar zatečena na svom mestu. Ne ponavljaš iste stvari milion puta. Ne moraš da ustupiš komp. Ne moraš da kuvaš tri boje na tanjiru. Psovanje dozvoljeno. I malo više rakijice s drugarima. Možeš da đuskaš u gaćeronama. Možeš da ne radiš ništa. Možeš i da provedeš ceo dan u krevetu. Možeš da plačeš. Možeš da te je baš briga.

A onda, lagano, nedostajanje počne da se prikrada. Najpre u vidu prekomernog raspilava zbog deteta viđenog na TV – u, preko prepričavanja sto puta ponovljenih bisera potomaka mi, do prizivanja osećaja miline i topljivosti kad me zagrle.

Tada znam da sam osvežena, da su baterije napunjene i da je vreme za povratak u voljeni haos. Trk po decu.

Ograničeni ljudi – tarabići

Taraba im oko mozga. Zato. I nema to veze sa obrazovanjem, poreklom, profesijom, prosto, to je stanje svesti.

Vole da se bave "važnim" temama, da dokazuju kako o svemu imaju stav i naravno, da druge ubeđuju kako je jedino njihovo ispravno. Vazda idu u krajnost, nesposobni da prihvate da neko misli drugačije. Nedorađeni ljudi, koji uvek traže kavgu, ne bi li svoju pamet dokazali. Opljuvavanje drugačijeg mišljenja im je misija i tada su najstrastveniji. Pripadnost nekom taboru je neizostavna, time potvrđuju svoje ''JA sam u pravu'' i mnogo su jaki.

Volim da mislim da je u pitanju lenjost, jer, tarabe su rušive.

Kolege aždahe 

Rekoh jednom, svako svoje kolege mentole ima i svakom su svoji najteži. I svakom se čini da ih nigde nema toliko. I svi verujemo da su to aždahe, koje naše živce jedu kao da su čokolada (ili duvan čvarci).

Različiti socijalni miljei, različite kulture, različito poimanje „normalnog“ ponašanja. Neki govore glasno, neki mrmljaju sebi u bradu, neki stalno pričaju (a ne kažu ništa), neki se uvek žale na nepravdu, nekima je tuđe slađe... Nepismeni, samopromotivni, prevrtljivi, zavidni, priprosti, raspevani, vulgarni, prejako namirisani, smrdljivi... Oni što se najedu belog luka, al’ tvrde da im ne treba žvaka, oni što čuju jednu reč, pa od toga konstruišu „niđe veze“ priču, oni što uvek odu na bolovanje kad je frka, oni što nose patike koje škripe kao da oko tebe šljapkaju nindža kornjače, oni što pričaju fore poput „tri debela nemca“... Tu i tamo nađe se neki biser, s kojim je kafa i cigareta prijatna stvar.

Veće parče budnog stanja provodimo sa ovom plejadom likova. Nismo ih birali, prinuđeni smo da dišemo isti vazduh s njima. Stepen tolerancije, jasno, nije konstantan. Ali, treba se truditi, ne zbog njih, nego zbog sebe. Nisu vredni rasipanja energije i dobijanja gastritisa. Promeniti ih ne možemo (svaki pokušaj je donkihotonstvo), možemo im samo omogućiti da se hrane našom nemoći da ih promenimo.

Dakle, kad god vam je žao što nemate šat gan ili bar bure za kupus u koje bi spakovali iritantnog kolegu, izletite napolje, napravite dva – tri kruga oko zgrade (brzo hodanje podrazumevano), duboki udah je neizostavan (pušači mogu i da zapale jednu) i vratite se sa osmehom. Praktikujem i fercera.

Mame lajkerke

Mame lajkerke su vrsta mama koja se širi nenormalnom brzinom u majčici nam, a zahvata i one mame koje su iz majčice utekle u potrazi za boljim životom. Obitavaju na fejsu.

To su one mame koje frenetično lajkuju fotografije tuđe dece, a sve u cilju obezbeđivanja povratih lajkova za fotografije njihovih potomaka. Ono, kao, ja tebi, ti meni. Komentari poput, medenjak, lepotica, slatkiš, šećerko i slično, su lajtmotiv.

Verujem da sve počinje od sreće zbog ostvarenog materinstva i razumem to (dva puta sam se ''ostvarila''). Ali, to je lična stvar, nikako nešto za publiku. I nikako ne za potvrđivanje na fejsu.

Naravno da niko normalan majci neće reći da joj je dete ružno i naravno da niko normalan neće biti zajedljiv i zlonameran. Otud moje nerazumevanje ushićenosti zbog lajkova, kao i zgražavanje na ovu pojavu. Svakom je svoje dete najslađe, najpufnastije, najmedenije, najlepše i nije potrebna iznuđena potvrda drugih.

Objavljivanje fotografija potomaka u milion poza je besmisleno. To, da je beba uhvatila svoju nogicu, stavila prstić u usta, napravila smešnu grimasu, nije ništa posebno, to rade sve bebe. Posebno je samo roditeljima, bakama i dekama dotične i nikom drugom, što je normalno, kao što je normalna radost zbog bebinog novog postignuća.

Mame lajkerke nas, takođe, statusima obaveštavaju kad je beba podrignula, da li je ručkila, kada je izbio prvi zubić, kako se negde provela... Ni to nije dovoljno, već govore u bebino ime. Otkud znaju šta bebe misle? I odakle im pravo da govore u tuđe ime, pa makar to bila i njihova beba?

Takmičenja na fejsu za najlepšu bebu (pobednik je beba sa najviše lajkova), nuđenje novca u zamenu za lajkove, vrhunac su imbecilnosti koja materinstvo pretvara u šou i komercijalu.

Dakle, OK je postovati bebinu sliku (ponekad) i OK je pisati o bebi (zaboga, pa ona je ceo majčin svet). OK je voleti i biti ponosan na svoju bebu, ali, nije OK potvrdu za to tražiti na fejsu. Prosto, površno je i iznad svega, lažno.

Socijalne mreže i priključenija

Drugi dan bez tvitera. Od fejsa odviknuta, al' u nedostatku ''boljeg'', ipak ždraknuh. Kao džanki.

Prvo sam mislila da su socijalne mreže jeftina zabava za sirotinju. Posle toga da su eskejp varijanta od gluposti koje se dešavaju u realnosti. Potom da su stecište usamljenih ljudi. Pa da su one popularne zato što ljudi imaju potrebu da ih neko čuje. A, zapravo, miks su svega navedenog.

Globalizacijom smo svedeni na amorfne potrošače i onaj, ljudski, individualni deo, ima potrebu da negde bude iskazan. Pa se onda vrpoljimo na socijalnim mrežama. U nadi da će neko primetiti našu posebnost. U nadi da će se naš glas izdvojiti iz mase. Okružujemo se ljudima koji kao razumeju šta mi govorimo i time naše mišljenje dobija legitimitet.

I upali smo u kolo. Zatvaramo se u taj virtuelni svet, jer je u njemu lakše. Lakše je pisati, nego delati. Kad ti se neko ne sviđa, jednostavno ga obrišeš. Hraniš ego i sujetu, jer si se okružio ''istomišljenicima'' koji podržavaju tvoje, selektivno prikazane, radnje. Iluzija o bliskosti sa dvodimenzionalnim likovima nas obuzima.

I tako smo uhvaćeni u zamku globalizantskih glavešina. Otuđenost od ''pravih'' ljudi dobija svoj pun oblik, a ONI su postigli cilj.

Naravno da socijalne mreže imaju i svojih dobrih strana – razmena informacija, mogućnost da se nekom pruži pomoć, upoznavanje sa sjajnim ljudima, ali, realno i nažalost, to im nije dominantna uloga.