Pošalji SMS da državu baš zabole
Ovih dana svi pišu. Motivi različiti. Meni je samo to preostalo.
Desilo se šta se desilo, katastrofa i nesreća jedna velika. Mnogim je ljudima život visio o koncu, mnogo njih je samo goli život i spasilo, a još više njih je, čista srca, pojurilo da pomogne. Ludnica. Ljudi traže ljude, nose vodu, hranu, lekove i sve šta treba, nude prevoz, smeštaj, uplaćuju novac na račun i putem čuvenog SMS - a. I treba tako. Ljudski je. Bilo bi žalosno i nenormalno da je bilo drugačije.
I sve bi bilo u redu, da se država zahvalila svojim građanima i rekla: "Dosta je, organizovali smo se, odavde mi preuzimamo."
Naravno da nije. Ispira nam mozak tužnim slikama i potresnim pričama spašenih i spasioca. Frlja se brojevima stradalih. Na koncu svega, kaže da država može nešto malo da uradi, ali da računa na znatnu pomoć građana. Ljudi ma'nito šalju SMS - ove. Prozivaju jedni druge ko je više poslao. I šalji, šalji, šalji!
I to bi bilo kao prihvatljivo, da isti ti građani imaju posao, a i kad ga imaju, da mogu da ga naplate. Od čega da šaljem? Kako posle da platim račun za telefon?
Nisam bezosećajna i sebična. Duša me boli zbog svih tih ljudi koji sada nemaju ništa. I živa se jedem, jer ne mogu više da pomognem. A država upravo na to računa. Jer nas je odvikla od računanja na nju.
Slanjem SMS - ova, oslobađamo državu odgovornosti, obaveza i dužnosti. A teret eventualnog neuspeha prebacujemo na naša leđa. Kao što se radi i za lečenje bolesne dece. Ljudi šalju famozne SMS - ove, pa kad se kasno skupe sredstva, jedni drugima prebacujemo i osećamo se krivima. A država prstom ne mrda. Još je onomad i otela znatnu sumu koju su ljudi skupili i navodno je uložila u jednu dečju zdravstvenu ustanovu. A ljudi zaboravili. Pa šalju opet, jer, državu baš zabole.
Tako će biti i sada. Gladni će pomagati gladne. I počeće međusobno da se mrze. Jer su gladni. A državu baš zabole. I za jedne i za druge gladne.
Trebalo bi jednom konačno tome reći dosta.
A sad odoh da pošaljem jedan SMS, da državu baš zabole.
