Moći i morati

Teško je neko vreme došlo. Ne vidi se mnogo svetla u ovoj našoj Srbiji. Otkazi, propale firme, nema posla. Ljudi željni svega. Od ko zna kad. I gledam i slušam ljude, mlade i stare. Očajne zbog onog što nemaju.

Pre nego što mi se sestra razbolela, imala sam dobar posao, rukovodeće mesto i pristojne prihode. Letovanja, novi auto, žena koja sprema kuću, naručena klopa, restorani, kafane, kozmetički tretmani. Krpice i cipele sam kupovala kad mi se dopadnu, a ne kad su mi potrebne. Deca obučena u brendiranu garderobu, išla su na sportove, jezike, balet. Planirala sam da ih školujem u inostranstvu. Istina, mnogo sam radila, i po četrnaest sati dnevno, dva službena telefona, laptop, kućni računar umrežen sa poslovnim, dostupna firmi i investitorima dvadeset četiri sata dnevno, trista šezdeset pet dana u godini. Vazda jurila negde. Po savremenim merilima, živeli smo dobro.

I onda, paf! Sestrici našoj maloj dijagnostikovan melanom. Premine mi baka. Propadne firma u kojoj radi moj čovek. Moja Vera se ozbiljno razboli. Propadne i firma u kojoj ja radim. Ne primamo plate. Jurcamo po bolnicama. Nebitno je da li jedeš i šta jedeš, da li spavaš, šta oblačiš, jer traje borba za Dašu, a ako nju dobijemo, sve drugo će da se sredi. A nije ni strašno ako se ne sredi, samo da ona ostane sa nama. Borimo se s vremenom. Veri je bolje. Daši nije. Operacije, bolnice, operacije, bolnice, London, Tel Aviv, bolnice. Deset meseci je bilo dovoljno da nas vreme pobedi. Daša je otišla. Sve mi se srušilo.

I dalje smo moj čovek i ja u propalim firmama. Nije da mi je svejedno kad me pritisnu računi. Ali, posle svega, zastala sam. Materijalno mi je postalo manje bitno. Da li sam bila suštinski srećnija sa tim parama koje sam imala - nisam. Njima sam samo kupovala ono vreme koje mi posao pojede. Da li je bilo kvalitetnije - pa i nije. Sate i sate sam provodila sa nebitnim ljudima, umesto sa onim dragim. Imala sam lažno samopouzdanje, kao, bila sam uspešna. Ali, u čijim očima - u očima konzumenata, koji su podlegli potrošačkoj propagandi. Suštinski, potrošnja troši ljude, prazni ih. 

Nije da nema stvari koje bih želela da uradim, ali, sve ovo što se desilo, naučilo me je da gledam u ono što imam, a ne u ono što nemam. Da se bez dragih ljudi mora, a bez svega ostalog može. 

Mart

Volim mart. Miriše na buđenje. Budi se sunce, život, sećanja. 

Kao mlada, čekala sam mart, da bih mogla da proturim noge kroz rešetke francuskog balkona, na desetom spratu i čekam svitanje. Da vidim kako se grad pokreće.

Te, devedeset i neke, u martu i ja sam se probudila. Svesna svoje mladosti i snage. Željna da promenim svet na bolje. Lepršava i laka, nekako zujkava. Lepa. 

I od svega toga, ostao mi je samo miris. Miris, koji svake godine nekako prostruji i da mi komadić te moje mlade moćnosti. Miris, koji me probudi. Miris, koji me zaleči.

Ove godine, il' je zatajio mart, il' je zatajio moj nos.

Ne zanima me

Ne zanima me ko je ko. Ne zanima me ko je odakle. Ne zanima me kome su šta bili baba i deda. Ne zanima me ko ima koliku kuću. Ne zanima me ko koliko ima. Ne zanima me ko je šta završio od škole. Ne zanima me ko koga poznaje. Ne zanima me ko kakav brend ima na sebi. Ne zanimaju me ljudi koje sve ovo zanima.

Jer, ništa od toga ne određuje kvalitet čoveka. A okružila sam se kvalitetnim ljudima.

Ludi Pera

Živimo u malom zajedničkom dvorištu. Kad smo se doselili, bilo je tu još pet domaćinstava, svi u nekom srodstvu, mi padobranci. I svi se međusobno mrze. U početku smo bili šokirani, no, kako je prolazilo vreme, shvatili smo da oni tako funkcionišu, pa čak i da, na neki bolestan način, uživaju u tome.

Među njima se posebno isticao komšija Pera, svi smo ga zvali Ludi Pera. Njegov otac je nekada bio vlasnik celog dvorišta, ali je, zbog kockarskih dugova, malo po malo, sve rasprodao. Ludi Pera je smatrao da je on, uprkos svemu, gazda, da za sve treba da bude pitan i da mi, ostali, imamo manja prava od njega. Deca nisu smela da se igraju, psovao nam je sve živo i mrtvo, prijavljivao inspekcijama raznim svakoga ko nešto radi u dvorištu. Jednostavno, mrzeo je od trenutka kad se probudi, dok ne ode na spavanje. I bio je pijan po ceo dan. Niko, za devet godina, nije ušao u njegovu kuću.

Žena mu je bila Milica, Makedonka, koja nije mogla da ima dece. Fina i tiha, do pedesete godine se nadala da će uspeti da rodi dete. On je zbog toga kinjio, ubijao boga u njoj, a ona ćutela i trpela, jer nije smela da se vrati u svoje selo.

Ludi Pera, koji je iz Zemuna išao samo kad treba da ode na posao, pre dve i po godine je prodao svoju kuću i odselio se u jedno vojvođansko selo. Mi smo se pitali kako će on bez Zemuna i šta mu je sve to trebalo, a njegov glavni motiv je bio da nekako zakine svoje potencijalne naslednike. Naravno, svaki dan je iz tog sela dolazio do naše trafike, da pije pivo sa društvom iz kraja. Nije izdržao i ubrzo je prodao kuću tamo i vratio se u Zemun.

Pre manje od godinu dana, čuli smo da je preminula Milica. Od raka. Gledao je samo Ludi Pera. Odlazio je kod nje u bolnicu i tamo vikao i maltretirao je. Tužan i jeziv je bio život i kraj njen, pomislila sam čak, spasila se.

Juče ujutro krenem na posao i komšija mi kaže da je umro Ludi Pera. Sam. Našli ga posle jednog dana. Policija morala da razvaljuje vrata. Odneli ga na Sudsku medicinu. Ne mogu da srede papire za sahranu, jer su sva dokumenta ostala u stanu, a policija zabranila ulazak.

Nekima je sve to čak pomalo smešno, neki likuju. Meni je strašno.

I Ludi Pera je nekad bio dete. Sigurno je vozio biciklić, igrao klikere, smejao se (ja nikada nisam videla njegov osmeh). Bio je i mlad, verovatno je tada verovao, kao i svi mladi ljudi, da je ceo svet njegov. Šta mu se desilo, pa je odabrao da mrzi, kinji, bude besan i sam? Svi ćemo mi otići jednog dana, ali ne verujem da neko želi i zamišlja ovakav kraj. Ili, prosto, previše gledam stvari iz mog ugla, ne znam.