Čini mi se

Čini mi se nekad da sam kafanska čaša,

Kad muzika dirne,

Ispiju je do dna,

dignu i   bace,

Umorna čistačica, posle fajronta,

Krhotine čisti i spominje mater tugi i životu, 

A meni nešto i nije žao što su me razbili,

Jer ne bi oni to, da muka ne stiska, 

Da ih nešto ne gađa tamo gde zidine su slabe,  

A bol kroz pukotine nađe put i razlije se po celoj duši.

Pa neka bude TRAS!

Tišina i mrak

Ćutim i žmurim,
zamišljam tišinu i mrak,
I pitam se kad smo se sjebali,
pa nam nedostaju tako proste stvari,
kao što su tišina i mrak.

Ljubavna

Šta će mi raspad,

kad sam od krhotina sastavljena,

zato me voli ovakvu,

lomljivu dahom,

a ipak jaku,

jer ljubav je lepak, koji me drži.

Put

Život je kao stanica na putu, a ne znaš odakle si krenuo, ni gde stižeš. 

Neko ima veru, neko nadu, neko ljubav, neko ima sve, neko nema ništa, neko samo strah.

Imam i sve i ništa i strah, širim i zaklapam oči, ponekad tražim putokaze, ponekad se čvrsto naslonim na osećaj, kojem ne verujem do kraja. 

Želje mi daju krila i plaše me, moranja me hrabre i obeshrabruju, snaga naleće i odleće.

Borbe kao neminovnost i umor, a oružje nekad ubojito, nekad ćorci. Rane i ožiljci, vidljivi i nevidljivi.

Natrčim na smisao, pa mi pobegne, pa trčim još, ponekad sednem, kažem: jebeš smisao, samo diši, pa kao gromom pogođena, pojurim dalje, jer stena nisam, valja nastaviti put.

Savremeni mrak

Crvena lampica na televizoru. 

Plava lampica na monitoru.

Zelene lampice na ruteru za internet.

Žute lampice na ruteru za televiziju.

Zelene lampice na frižideru.

Lampice koje menjaju boju na svetlećem mišu.

Crvena lampica na prekidaču za produžni kabl.

Savremenost nam je pojela mrak.

Dobar dan

Podvukla sam crtu. Stavila sam tačku. 

Isprekidano, al' dišem. Konačno.

Još samo da složim slagalicu od hiljadu delova.

Zabrinuta jesam, al' tri tone lakša. 

Osmaci i kraj i ridanje

Pre tačno sedam godina, starije čedo je završilo osmi razred. Danas mlađe. I jasno, nije neki uspeh završiti osnovnu školu, manje - više, ovako ili onako, svi je završe.

Sećam se, pre tih sedam godina, sedim sa Verom u poslastičarnici i ridam. Spucalo me. Sve se pomešalo. I svest o tome da Aleksa odrasta i radost zbog njegove živosti i zdravosti i seta zbog završetka još jednog njegovog životnog ciklusa i strah i briga zbog onog što novi donosi i opet, sreća zbog svega toga. I ridam i Vera me gleda i ja ne umem da joj objasnim i ridam i ne prestajem.

Gledam nju jutros, misli da je velika, najveća na svetu i da sve zna, jer, zaboga, završila je osmi razred i sprema se za prskanje oko fontane. 

I bum! Spucalo me opet. Zbog istog. Danas me  izvinite, ridam.