Nedelja koja je pokušala da me prevari

Pet dana na terenu. Desilo mi se da mi spadne suknja usred Pančeva. Ono, baš, baš. Sinulo i dupe, doduše, u hulahopkama. Posle pobrkam mesta u koja sam krenula, pa ne znam ni gde sam došla, ni gde treba da idem. Zagubim ključeve od kola. Tražimo ih koleginica i ja, čak mi nije bilo glupo da preturam po papirima jedne opštinarke, jer, bože moj, možda su se negde ispod zavukli. A opštinarka, naci strogoće, počinje s nama da zbija šale, čak se i nasmejala. Stariji kolega mi kaže kako je čuknuo novi auto, krene da mi pokaže i lupa li, lupa, u nadi da će rukom ispraviti branik Gušim se od smeha i ne mogu da mu kažem da to nisu njegova kola, druga marka, druga boja, drugo sve. Juče dug put i obilat ručak u čast završetka velikog posla u jednoj šabačkoj kafani (opet mi je dijeta poručila: "E, trt, ne'š smršat'!"). 

A stigla sam i da se mlatim s detetom po lekarima, prekucam tati neku tužbu, napunim paprike, skuvam pasuljčinu, operem kupatilo, upletem kike, da se poviđam s ljudima na kafama silnim i izmazim sa sestrićima.

Danas Veri dolazi buljuk drugarica, kaže ona, da se maskiraju i malo pričaju o šminkanju i dečacima. To znači i brdo palačinki i brdo smeha i brdo glasića.

Lepo je udesila ova nedelja da mi ne da da mislim. Al' mozak je varalica stara. I nos i oči isto. Jer, videla sam je u svemu, mirisi me vraćali u prošlost, svaki minut sam ponovo preživela. Zove me Duda sinoć, kaže, ona isto tako. Jer, sutra je drugi novembar. Jebeno vreme i jebeni datum, koji me u mozak čvaka. Pa je grlim u mislima jako, bez straha da ću je, onako krhku i tananu, polomiti. A to mi nije dovoljno. 

Hej, luda nedeljo, opet nisi uspela.