Četrdeset

Uskoro ću četrdeset. Vojnički ću da koraknem u petu deceniju. Godine, suštinski nebitne, ne osećam se staro, ne vidim se staro, al' kad ih pretvorim u brojke, deluju zastrašujuće. 

Prebiram po glavi gde sam, šta sam naučila, šta sam prevalila, jesam li na dobrom putu da starosti nasmejano gledam u oči.

Ne znam šta da mislim. 

I dalje volim bajke, kao petogodišnjakinja. I dalje verujem ljudima, kao sedmogodišnjakinja. I dalje se očaravam, kao trinaestogodišnjakinja. I dalje bolujem ljude, kao šesnaestogodišnjakinja. I dalje plešem, kao osamnaestogodišnjakinja. I dalje dodajem ljudima onu knjišku dubinu, kao dvadesetogodišnjakinja.  

Uprkos pregrmljenim teškim stvarima, iako ne verujem u čuda, još uvek verujem u srećan kraj.

Volim mog čoveka zrelije i jače nego kao dvadesetjednogodišnjakinja. Bolje razumem mamu i tatu nego kao dvadesetpetogodišnjakinja. Razdvajam bitno od nebitnog bolje nego kao tridesetogodišnjakinja. Prihvatam svoje neispravljive nesavršenosti i ograničenja bolje nego kao tridesetpetogodišnjakinja.

Smirila sam se. Naučila sam da uživam u čekanju. Više ne precenjujem vreme. Potcenjujem materijalno. Ne osećam potrebu sve da shvatim, pre nego što prihvatim, dovoljno mi je da poštujem. Ne plaši me budućnost, a teret prošlosti sam zakopala.

Za rođendan ću da odem i pustim godine niz Dunav, a da li se starost i ja spremamo da raspevane odemo u kafanu, o tome pred pedeseti.