O sahranama

Bila sam juče na jednoj. Nešto zaređalo, više sahrana, nego veselja. 

Stojim ispred kapele. Lagani žamor. Pristižu ljudi. Iz ove pored čuje se naricanje. Glupi običaj, koji ledi krv u žilama. Na sve strane se čuju, polušapatom izgovorena, pitanja: kako si, kako deca, radiš i isto tako izgovoreni odgovori. Odgovorim i ja, al' mi je sve nešto neprijatno, trudim se da mislim na počivšeg, čini mi se, što jače mislim, bolje će da mu bude tamo, gde god da ide.

Počinje opelo, počinje tišina, čuje se samo pojanje sveštenika, uzdasi i šmrckanje. Gledam, ljudi se krste, pomislim, božemeoprosti, liči na talase, koje prave ljudi na stadionima. 

Uvek priđem da ponesem cveće, jer to je poslednja stvar koju za odlazećeg mogu da uradim. Na kapeli već menjaju sliku, kao da viču: sledeći! Kao na traci. I još jedno podsećanje da nas sve to čeka, da je smrt sastavni deo života i da nikako da se naviknem na to.

Gomiletina iskopane zemlje, poslednji govor, pun hvale, još jecaja, jezivo škripanje kanapa i tupi udari grumenčića zemlje o sanduk. Gotovo. Žito, čašica nečega, pola na zemlju, pola niz grlo, kažu, za dušu, valja se. 

I opet žamor i opet priča, sve dragi i dobri ljudi. I opet zaključimo kako je glupo da se srećemo samo po sahranama i pomenima. I kako zaboravljamo šta je važno. I obećamo jedni drugima da ćemo obavezno da se vidimo, prvom prilikom. I s takvim osećanjem i mislima idemo kućama. Govorimo sebi: jedan je život, ljudi su važni, okrenimo se jedni drugima. Do sledeće sahrane ili pomena. Jer, nešto je zaređalo.