Kada?

Izgubiš najmilije. Okrnji se najvrednije. Sve se oko tebe sruši. I u tebi. I ništa više nije isto. I nikad neće ni biti. I čini se da se sve oko tebe kreće, a ti stojiš. U prošlosti, u vremenu pre onog posle. I ni makac. Strah od suočavanja?

I kad bih krenula, zastanem. Valjda da ne dozvolim da ovo nenormalno postane normalno. Sećam se, pošto nas je Daša napustila, stavljanje boja na sebe sam jedva preživela. Sve se izmešalo, bol, nedostajanje, neverica, bes, griža savesti zbog činjenja normalnog u nenormalnoj sadašnjosti. Banalna stvar, a tako jezivo velika mi se činila.

Kada je trenutak za dalje? Kada priznaš sebi da je ono što se desilo nepromenljivo? Kada koraci koje činiš prestanu da budu tapkanje u mestu i koračanje unazad? Kada shvatiš da je normalno smejati se od srca i otići u kafanu? Kada shvatiš da radost zbog nečega ne znači skrnavljenje uspomene?

Kada nastalu prazninu prihvatiš kao deo sebe i prestaneš da očekuješ čudo koje će je popuniti?