Sjebani smo

Besna sam. I ogorčena. I psovaću. Jer, sjebani smo. Načisto.

Danima se bruji o koncertima tamo nekih pevaljki, apeli za pomoć za lečenja razna, poništena matura, klinka, da bi bila popularna, izmisli da je silovana, dok je pola Beograda traži. Masa ljudi bez posla, oni sa poslom ne primaju plate, a, opet, glumatamo neki normalan život, kao, zezamo se, ludilo, dok samo čekam da se jednog dana svi probudimo sa magarećim ušima.

Dušebrižnici i moralisti koji kenjaju na zadate teme i povazdan vrte iste ploče. Svemu se nađe mana, svaki se uspeh popljuje, svako bi da ispadne pametan, a, ne mrdamo se. Svoju avliju malo ko čisti, u tuđu zaviruje i nalazi joj more mana. Dajemo sebi za pravo da sudimo i osuđujemo. Od materijalne, gora je ova duhovna beda koja je zavladala i koja se, kao kuga, širi. Sedimo, tupimo, promišljamo, al’, u suštini, jadni smo i gušimo se u lenjosti. Sve čekamo, kao, neko će drugi da pokrene stvar.

Nisam ni ja drugačija. Dizala bih revoluciju, al’ me brzo prođe, jer, ne verujem više u časnost ljudi, već samo pojedinaca, kojih je malo i koje bi, ovi drugi, smazali za užinu. A, možda sam samo lenja i slaba.

Zatvaranjem u mikrosvet, okruživanjem ljudima koji mi odgovaraju, pokušavam da se oduprem plićani koja dominira. Verovatno sam kukavica, ali, bojim se, da samo tako mogu zdrav razum da sačuvam i da me masa ne povuče na dno. Jer, sjebani smo.