Nana

Moja nana je govorila: „Najgore što može da ti se desi je da se rodiš, sve ostalo nije strašno.“. I celog života je bila jedna vesela žena.

A nije baš da je život mazio. Sa trinaest je ostala bez majke, sa pet muškaraca u kući. Ispisali su je iz škole, da bi kuvala, plela čarape, održavala kuću. Sa sedamnaest se udala za mog dedu, destet godina starijeg šmekera iz Beograda, srećom, iz ljubavi. I rodila sedmoro dece za jedanaest godina. Iz ljubavi. Gajila ih je nežno i požrtvovano, onako, knjiški, a nije čitala knjige o podizanju dece, nije imala bebi servis, niti bilo kakvu pomoć. Činilo se da je to radila lako, kao usput. A trebalo je sve to obući, nahraniti, odškolovati, od jedne plate. O dečjim bolestima, zubićima, prohodavanju da i ne govorim. Sedam puberteta i sedam prvih ljubavi.

Uvek čista, uredna, dostojanstvena, nekako svetla. Nikad nije ružno mislila, a kamoli govorila. A, uvek je govorila šta misli, pa i kad se to nekom i nije sviđalo, nije mogao da joj zameri, jer, nikad ništa skriveno iza njenih reči nije bilo. Nije kukala, nije se žalila, niko joj nije bio kriv. Doticala je tuđa nesreća, pomagala koliko je mogla i onako, iskreno, oplakivala čitulje (a mi se tome, onako, malko smejali).

Do kraja je zadržala detinju radoznalost, smeh i pogled. Život je nije pokvario.

Sedamnaestu godinu nije sa nama, ali, nema dana da je se ne setim i ne poželim da makar deseti deo moje nane negde u meni čuči.