Odakle mi pravo

Kada poželimo da imamo dete, oslepimo za sve ostalo i samo lepo vidimo. Oplemenimo se, ne razmišljamo da može bilo šta ružno da se desi, uživamo i čekamo trenutak da to malo biće uzmemo u ruke. Čekamo da nam se osmehne, da pusti neki zvuk, da podigne ručice, prisloni svoju glavicu na naš vrat, da do besvesti udišemo njegov miris. I ništa nam nije teško.

Ne razmišljamo da smo mi ti koji su odlučili da ga bace u ovaj svet. Ne razmišljamo da nećemo moći uvek da ga zaštitimo, mislimo, stalno ćemo biti tu. Ne razmišljamo da će dete odrasti.

Zaslepljeni prevelikom ljubavlju, postajemo potpuno nesvesni činjenice da je bivstvovanje ovde većim delom patnja i strah. I da je vazda borba neka. Ne mislimo o bolestima, ratovima, neizvesnosti, bedi. Ne mislimo koliko će puta, nezavisno od nas, dete biti povređeno. Koliko će puta morati da pogne glavu i proguta knedlu. Jednostavno, bacimo ga ovde.

Gledam sve ovo oko nas, sumanutost, glupost, bahatost, grubost i sve češće se pitam, odakle mi pravo da odlučim da rodim decu u vremenu koje tako malo dobrog nudi. Jer, ono što im ja nudim, nije dovoljno da ih poštedi svega ostalog.