Dan mladosti

Kad ga se setim, a meni sve nešto lepo. Sunce, proleće, tamo neka priredba, svi se smeju,  milina. Mi, deca, betončinu oko zgrada oslikavali smo kredama. Do ručka, sve se šarenilo.

Jedne je godine tata dobio karte i vodio nas dve, starije, na slet. Gledamo, tapšu ljudi, nas dve mislile moramo i mi tako, ali jako. Sa tog sleta ostalo mi je sećanje na užasan svrab i bridenje dlanova od silnog tapšanja.

Dan mladosti meni danas predstavlja uspomenu na moje detinjstvo i mladost mojih roditelja. Na vreme kada je većina ljudi koje znam živela bolje. Na vreme bez ratova, neizvesnosti i boleština. Na vreme kada se sa entuzijazmom stvaralo, a ne pljuvalo.

Ne ulazim u to da li je to vreme bilo ispravno ili ne. Svaka vlast ima svoje pristalice i protivnike, profitere i progonjene. Jedan deda mi je bio za kralja, drugi za Tita, a obojica su bili mudri ljudi i imali argumente za to u šta veruju.

Znam samo da, kad uronim u to sećanje, oko mene sve neki šareni leptirići i cvetići zalepršaju.