Odužilo se

Prošlo je i malo i mnogo vremena. Ne znam. A kao juče da je bilo. I kao da je tu. Kao da joj dah osećam. Okrenem se večeras, zaustim, da joj ispričam, a iza mene prazno. I kao da me munja posred čela udari. I još uvek ne verujem.

Bojim se, izgoreću od želje. Za njenim osmehom, njenim glasom, njenim finim tankim prstićima. Slike sve ređe gledam, jer ne govore, a ja očekujem. I kad ih dotaknem, hladne su i ne uzvraćaju.

Kako vreme prolazi, teže je. Jer, nema je, pa nema. Da prestanem da je čekam, ne mogu. A čekanje se odužilo.