Moći i morati
Teško je neko vreme došlo. Ne vidi se mnogo svetla u ovoj našoj Srbiji. Otkazi, propale firme, nema posla. Ljudi željni svega. Od ko zna kad. I gledam i slušam ljude, mlade i stare. Očajne zbog onog što nemaju.
Pre nego što mi se sestra razbolela, imala sam dobar posao, rukovodeće mesto i pristojne prihode. Letovanja, novi auto, žena koja sprema kuću, naručena klopa, restorani, kafane, kozmetički tretmani. Krpice i cipele sam kupovala kad mi se dopadnu, a ne kad su mi potrebne. Deca obučena u brendiranu garderobu, išla su na sportove, jezike, balet. Planirala sam da ih školujem u inostranstvu. Istina, mnogo sam radila, i po četrnaest sati dnevno, dva službena telefona, laptop, kućni računar umrežen sa poslovnim, dostupna firmi i investitorima dvadeset četiri sata dnevno, trista šezdeset pet dana u godini. Vazda jurila negde. Po savremenim merilima, živeli smo dobro.
I onda, paf! Sestrici našoj maloj dijagnostikovan melanom. Premine mi baka. Propadne firma u kojoj radi moj čovek. Moja Vera se ozbiljno razboli. Propadne i firma u kojoj ja radim. Ne primamo plate. Jurcamo po bolnicama. Nebitno je da li jedeš i šta jedeš, da li spavaš, šta oblačiš, jer traje borba za Dašu, a ako nju dobijemo, sve drugo će da se sredi. A nije ni strašno ako se ne sredi, samo da ona ostane sa nama. Borimo se s vremenom. Veri je bolje. Daši nije. Operacije, bolnice, operacije, bolnice, London, Tel Aviv, bolnice. Deset meseci je bilo dovoljno da nas vreme pobedi. Daša je otišla. Sve mi se srušilo.
I dalje smo moj čovek i ja u propalim firmama. Nije da mi je svejedno kad me pritisnu računi. Ali, posle svega, zastala sam. Materijalno mi je postalo manje bitno. Da li sam bila suštinski srećnija sa tim parama koje sam imala - nisam. Njima sam samo kupovala ono vreme koje mi posao pojede. Da li je bilo kvalitetnije - pa i nije. Sate i sate sam provodila sa nebitnim ljudima, umesto sa onim dragim. Imala sam lažno samopouzdanje, kao, bila sam uspešna. Ali, u čijim očima - u očima konzumenata, koji su podlegli potrošačkoj propagandi. Suštinski, potrošnja troši ljude, prazni ih.
Nije da nema stvari koje bih želela da uradim, ali, sve ovo što se desilo, naučilo me je da gledam u ono što imam, a ne u ono što nemam. Da se bez dragih ljudi mora, a bez svega ostalog može.
Moj odnos prema novcu je specifičan i većina ljudi ga ne shvaća. Neki misle da glumatam, neki da sam lud. Ali, činjenica je da meni novaca nikada nije falilo. Oduvijek sam ga imao koliko mi je bilo potrebno. Ili...da budem precizniji - bilo mi ga je potrebno onoliko koliko sam ga imao. Možda to znači da sam neambiciozan, ali meni je ovako sasvim dobro i vidim da se puno manje od većine ljudi zamaram time koliko tko ima i koliko bih ja trebao imati.
ОдговориИзбришиUpravo tako. Potičem iz porodice koja ima sličan odnos. Mene je u jednom trenutku novac poneo, pa sam pošteno tresnula i vratila se sebi. A, to što danas zovu ambicijom, vidim kao manipulaciju prebogate manjine, koja ti ne daje novac, da bi i ti imao, nego da bi više trošio, a oni se dodatno bogatili. I mogu ja o tome još, no, to bolje u nekoj kafani, ako vas ikad put nanese u Zemun :)
ОдговориИзбришиU gužvi sam pa ne stignem uvek da odgovorim, ali ovaj tekst me je pogodio, znaš i sama zašto...eh puste pare koje jurimo, da bi živeli navodno bolje...a ja nešto kontam da to bolje uvek ide iz glave, iz toga kojim očima gledamo svet. I merim odavno stvari, ljude i događaje u odnosu na jedno jedino pitanje: ima li u tome srca-duše. Ako ima, vredi.
ОдговориИзбришиSpremam nekoliko tekstova o sreći, nisam odavno sela da pišem, a sad si me ovim blogom dodatno inspirisala.
Tebi i tvojima šaljem jedan veliki pozdrav i zagrljaj.
Eh, da, ja tupsonka tek sad videla komentar. Ljubim vas sve.
ОдговориИзбриши