Ludi Pera

Živimo u malom zajedničkom dvorištu. Kad smo se doselili, bilo je tu još pet domaćinstava, svi u nekom srodstvu, mi padobranci. I svi se međusobno mrze. U početku smo bili šokirani, no, kako je prolazilo vreme, shvatili smo da oni tako funkcionišu, pa čak i da, na neki bolestan način, uživaju u tome.

Među njima se posebno isticao komšija Pera, svi smo ga zvali Ludi Pera. Njegov otac je nekada bio vlasnik celog dvorišta, ali je, zbog kockarskih dugova, malo po malo, sve rasprodao. Ludi Pera je smatrao da je on, uprkos svemu, gazda, da za sve treba da bude pitan i da mi, ostali, imamo manja prava od njega. Deca nisu smela da se igraju, psovao nam je sve živo i mrtvo, prijavljivao inspekcijama raznim svakoga ko nešto radi u dvorištu. Jednostavno, mrzeo je od trenutka kad se probudi, dok ne ode na spavanje. I bio je pijan po ceo dan. Niko, za devet godina, nije ušao u njegovu kuću.

Žena mu je bila Milica, Makedonka, koja nije mogla da ima dece. Fina i tiha, do pedesete godine se nadala da će uspeti da rodi dete. On je zbog toga kinjio, ubijao boga u njoj, a ona ćutela i trpela, jer nije smela da se vrati u svoje selo.

Ludi Pera, koji je iz Zemuna išao samo kad treba da ode na posao, pre dve i po godine je prodao svoju kuću i odselio se u jedno vojvođansko selo. Mi smo se pitali kako će on bez Zemuna i šta mu je sve to trebalo, a njegov glavni motiv je bio da nekako zakine svoje potencijalne naslednike. Naravno, svaki dan je iz tog sela dolazio do naše trafike, da pije pivo sa društvom iz kraja. Nije izdržao i ubrzo je prodao kuću tamo i vratio se u Zemun.

Pre manje od godinu dana, čuli smo da je preminula Milica. Od raka. Gledao je samo Ludi Pera. Odlazio je kod nje u bolnicu i tamo vikao i maltretirao je. Tužan i jeziv je bio život i kraj njen, pomislila sam čak, spasila se.

Juče ujutro krenem na posao i komšija mi kaže da je umro Ludi Pera. Sam. Našli ga posle jednog dana. Policija morala da razvaljuje vrata. Odneli ga na Sudsku medicinu. Ne mogu da srede papire za sahranu, jer su sva dokumenta ostala u stanu, a policija zabranila ulazak.

Nekima je sve to čak pomalo smešno, neki likuju. Meni je strašno.

I Ludi Pera je nekad bio dete. Sigurno je vozio biciklić, igrao klikere, smejao se (ja nikada nisam videla njegov osmeh). Bio je i mlad, verovatno je tada verovao, kao i svi mladi ljudi, da je ceo svet njegov. Šta mu se desilo, pa je odabrao da mrzi, kinji, bude besan i sam? Svi ćemo mi otići jednog dana, ali ne verujem da neko želi i zamišlja ovakav kraj. Ili, prosto, previše gledam stvari iz mog ugla, ne znam.