Sistem da me zaboravi

Nametnuti belački sistem vrednosti – sjajna kosa, beli zubi, skupa kola, garderoba, inteligentne zgrade, šoping. Računi, krediti, kartice, plastika. Preskupo obrazovanje sumnjivog kvaliteta. Uspešnost koja se meri u valutama. Žurba, nemanje vremena, svi kao u ludilu, zauzeti. Udaranje na jeftine emocije, prosipanje kobajagi mudrosti i šatro filosofije. Bavljenje trivijama. I troši, troši i samo troši. A sve što se ne uklapa u tu sliku, proglasi se za nevaljano, nenormalno i društveno neprihvatljivo.

Hteli – ne hteli, u manjoj ili većoj meri, podležemo tome. Jurcamo da što pre završimo škole, nađemo što bolji posao, kupimo što skuplji auto, nađemo što bolju lokaciju za stan/kuću pristojne kvadrature. Usvajamo onu, priznali to sebi, ili ne, što skuplje – to bolje. Zgražavamo se nad ljudima koji kao ništa nisu postigli i ne pomišljamo da su oni možda zadovoljniji od nas, jer, bože moj, nemaju školu, nisu na poziciji i tome slično.

A život, ovaj ovde i ovakav, samo je jedan. Brzo prođe, a i nikad ne znaš kad će da se završi. Od jurcanja za nametnutim, na pamet nam ne pada da zastanemo i zapitamo se gde smo mi u celoj toj stvari. Sve se svelo na materijalno, a, zapravo, nije, materijalno je prolazno. Kad nas napusti neko drag, ne sećamo se šta je kupio i koliko je imao, već koliko puta smo se zajedno smejali, voleli, ljubili, napili, pevali. I to je ono što je bitno i što sve pare ovog sveta ne mogu da kupe.

Da sam hrabra, pa da odem lepo tamo gde nema ničeg i da se sebi vratim. Da nemam sat, nego da legnem kad se smrači i ustanem kad mi se ustaje. Da nemam kalendar. Da ne moram da ispoštujem rok. Da ne moram da zadovoljim formu. Da me nije briga koja je bagra trenutno na vlasti. Da decu učim pravim vrednostima, bez ometanja od strane pokvarenih moćnika putem medija. Da mi istekne lična karta i da je ne produžim. Sistem da me zaboravi. I ja njega.

Nisam pukla, samo sam umorna, od svega.