Kamen

Kamen sam. Nekad mali, nekad veliki. Nekad užaren, nekad hladan. Nekad onaj što ga i potočić kotrlja, nekad stena o koju se talasi razbijaju.

Kakav god da je, kamen se iscediti ne može. Ono što upije, u njemu ostaje.

Da mi je, da se neko čudo desi, da bol ovu nešto odnese. Ili bar nedostajanje da popuni. Ili bar neki razlog da mi da. Ili da kamen, koji pritiska kamen, u prah razbije.

Da to isto čudo učini da kamen svetlosti još neke upije, il' neku novu mladost stvori, da mu boje nove podari. Da praznine, odlaskom njenim nastale, ispuni.

Čudo da učini da kamen vrišti. Da vrisak njegov bogovi čuju, da ih probudi. Da ono što jeste, zapravo nije. Ili bar da se od sebe, ovakve, sakate, na trenutak odmorim.