Mama

Utočište. Snaga. Mir. Sigurnost. Toplina. Razumevanje. Posvećenost.

Dubok pogled. Nežna ruka. Umirujuć glas.

Obožavam da se setim načina na koji nam je uklanjala musavosti sa lica. I očiju njenih kada uradimo nešto dobro. I dodira njene ruke kad proverava da li nam je pala temperatura. I sa koliko ponosa i ljubavi je mislila na nas tri.

Pustila nas je da dugo mislimo da se stvari rešavaju same od sebe, potpuno nesvesne njenog činjenja i njenog netraženja bilo čega. Uvek tu, a nikad nametnuta.

Nikad borba protiv nje, već ona sa nama, na istoj strani, do kraja. I kad smo mi same gubile veru, ona je verovala, u nas. Bila je tu da zaustavi pad.

Pre godinu i nešto, njeno sve je osakaćeno za trećinu. Srušilo joj je svet. Pretvorilo je u bol koji hoda. U doživotnog tragača za smislom.

Iz debelog oblaka tame u koji je uronila, ipak, prosijava Ona. Dostojanstvena i jaka. Brižna i mila. Bliska. Potrebna. Naša. I ovakva, kakva je sad, dovoljna. Samo da je tu.

Morala sam da napišem ovo, rizikujući proklizavanje u patetiku. Ali, mama je mama i toga je vredna.