Crta

Dođe tako neko vreme kada spontano, ničim izazvan, podvučeš crtu. Zastaneš. Da vidiš gde si bio i šta si radio. Šta si želeo, a šta si ostvario. Koliko si daleko od sebe otišao. I da li možeš nekako da se vratiš.

Koliko si se prepustio. Koliko si ustupaka napravio. Koliko si, na uštrb sebe, drugima udovoljio. Koliko si pustio, jer je tako bilo lakše. Koliko si puta ćutao, a nije trebalo. Koga si voleo, a nisi pokazao. Koliko si žurio i koliko ti je u toj žurbi stvari promaklo. Koliko si bespotrebnih pritisaka podneo. Koliko si noći zbog gluposti probdeo. Kolikom broju nebitnosti si značaj dao.

Kao šamarčina, najjača, deluje činjenica da si sam sve birao. More napravljenih kompromisa za koje niko ne zna i niko ti nije kriv. I ne treba da očekuješ da drugi to vide i razumeju. Jer, nisu od tebe to ni tražili, ti si taj koji je izabrao da im ugodi.

Malo je onih kojima je život ispao onakav kakvim su ga zamišljali. Mnogo je stvari koje se dešavaju mimo tvog uticaja. Ali, samo je tvoj izbor šta ćeš u datom trenutku uraditi – da li ćeš, ako velika voda nagrne, iz kuće izneti fotografije ili zlato.

Od gledanja unazad nema ništa. Ni od toga da se pitaš šta bi bilo da si tada uradio drugačije. Bitno je samo da, u nekom trenutku, postaneš svestan gde su te izbori koje si pravio doveli. I da li ti je sada dobro. Ili si, ono, baš, baš zaglibio. I šta možeš da uradiš da iz tog gliba izađeš.

Nikad nije kasno da zbaciš sa sebe ljušture kojima si se godinama obavijao. Da pustiš svoje biće napolje. Da zasijaš onim čime si sijao pre nego što si uleteo u mašinu. Da stisneš zube i zakoračiš. Kada, negde duboko, osetiš mir, znaćeš da si na pravom putu.