Ružičaste cvidže

Osmeh se ne forsira. Il' je tu, il' nije. I mora postojati razlog, makar znan samo osmehivaču. Ne možeš se smejati bez veze. I ne možeš se smejati stalno. Prosto, nije uvek vreme za smejanje.

Rzumem pozitivan stav o životu. Razumem i da se ljudi nadaju dobrom ishodu, inače, ne bi onda ništa u životu ni radili. Ali, ne razumem ono, daj pozitivu i samo pozitivu. Aman, kako se ne umore ljudi od toga? I kako samo pozitiva?

Ne verujem da je moguće stalno biti ubeđen u dobar kraj. Ako strepiš, onda posebno ne. Možeš da se nadaš, ali, da budeš ubeđen, teško. Jer, da si siguran, ne bi ni strepeo.

Stave tako ljudi ružičaste cvidže i onda im kao sve lepo. A nije. I kao ne vide ništa ružno. A ružnog ima. I kao sve će biti bolje. A neće. Lažu sebe, a lažu i druge. Agresivno nekako. Čini mi se da za to treba puno snage. I da se tu bespotrebno utroši puno energije. A ne vidim neku svrhu tome. Jer, stvari su onakve kakve jesu, nekad lepe, nekad ružne, nekad smo uspeli, nekad nismo.

Ne znam, ali, osmesima ljudi sa ružičastim cvidžama ne verujem.