24. mart

Tog 24. marta (nikako mi u glavi ne ide ona stvar iz „Grlom u jagode“ dok ga se prisećam, pre neka psihodelija), u 20 časova, zatekla sam se na Brankovom mostu. Svi iz firme zapalili ranije, telefonske veze u kvaru, pošteno sam odradila popodnevnu smenu. Čuju se sirene, počinje ludilo, valjda smo očekivali tepih bombe. Staju ljudi u kolima, kupe pešake, samo što pre da se pređe most. Jednom mom nasumičnom vozaču rekoh: „Uspori malo, poginućemo u saobraćajki, a ne od bombe.“, a čovek me pogleda, reče: „U pravu si.“ i uspori.

I tako kreće „zezanje“. Valjda zato što smo svi, nesvesno, živeli svaki dan kao da nam je poslednji. Pomagali jedni drugima, družili se, sve delili. Smejali se penzosima i zezali ih da su dobili priliku da se igraju rata. Svake noći navijali za našu PVO, sve po spisku NATO – u, da bi samo ujutro pomislili: „Uh, dobro je, svi smo na broju“.

Naravno da nije bilo zezanje. Otac i tri brata na položajima, malo dete, žmu svaki dan na posao, preko čuvenog mosta. Ruše ti zemlju, ljudi ginu, a ti potpuno nemoćan. I danas mi se krv sledi u žilama kad na TV – u čujem sirene, iako sam im se tada, dok je trajalo, kao podsmevala.

10. juna sedimo tako u dnevnoj sobi, kad moj Aleksa, koji je tada imao tri i po godine, poviče: „Mama, gle, mali Srbi pevaju napolju!“, ustanem, pogledam kroz prozor, kad, ono stvarno – dečji folklorni ansambl ide između zgrada i peva. Uključim TV, vidim, ovi potpisali, gotovo je. U trenutku dobijem spazam grla, što od akumuliranog straha, što od svesti da smo bili samo figurice u rukama moćnika, mesec dana nisam mogla lepo da govorim.

Posle četrnaest godina i dalje mislim da nema tu šta da se zaboravi i šta da se oprosti, ako ništa drugo, a ono zbog dece, koja su tada stradala.