Slatko od belih trešanja

Slatko od belih trešanja. Rezanci i domaće mleko. Rovito jaje. Mast na hleba. Uštipci. Kao krv crveno jaje na oko i domaći kajmak. Pa ajd' napolje.

I sve mislim da je uvek bilo sunce. I da niko nije bio ni ljut, ni tužan. Da je jedan i jedan stvarno bilo dva.

Ljubav smo udisali, smehom se pojili. Brižne oči svuda oko nas. A naše je bilo da rastemo. Da se mazimo. Da se jedni drugima radujemo. Nesvesni konačnosti.  Zagledani u beskraj, spremni da ga osvajamo. Male stvari su nam bile dragocene.  Kad padnemo, poljubac „ da prođe“ je bio dovoljan.

Slatko od belih trešanja, svojih, pravila je moja baka. Nisam ga jela godinama. A, sve mislim, kad bih samo kašičicu tog njenog slatkog uzela, da bih ozdravila.