Miris

Jutro zamirisalo na prošlost. Lepu. Zažmurim i ne treba mi puno da tamo odlutam Da se uživim i da je oživim. Da deluje toliko stvarno, da počnem da pružam ruke. Da se smejem. Potpuno nesvesna ovoga sada. Preplavljena nekom toplotom i milinom. Mirna.

Al' miris se kratko zadrži, samo prođe. I onda: „ PAF!“, tresnem. Na glavu. Pa počnem da pucam celom dužinom. Komadići se rasipaju na sve strane. Mozak počne da radi sto na sat, pokušavajući da vrati mirisni tren. I što jače pokušava, to mu teže ide i boli sve jače. Sadašnjost pobeđuje.

Polako skupim svoje krnjutke, nekako ih zalepim, a one, što fale, vešto zamažem. Ostaje mi samo da se na gorak ukus ovog sada navikavam i da čekam novi miris.