Naiđe tako

Naiđe tako dan kada imam utisak da se sve što može na moju glavu navalilo. I na vrat i na ramena i na leđa. Da mi je koža pretesna. Da me sve guši. Da ne znam ni gde ću, ni šta ću. Da ne vidim kraj. Ruke, kao nevidljivm nitima, vezane. Na nogama čizme olovne. Usta suva. U grudima razlivajući bol, koji do peta stiže. Kad poželim da sam sebična. Kad poželim da mogu da kažem: „Ma, baš me briga.“.

Naiđe, pa prođe.