Jutro

Jutro je za krpljenje. Za sakupljanje delova sebe rasutih prethodnog dana. Za uobličavanje onog što se slegalo preko noći. Za vraćanje sebi.

Mora da bude mirno. Neometano. Tiho. Bez pitanja sa strane. Bez obaveze da odgovaraš. Bez obaveze da se nasmeješ. Da potpuno sebičan budeš. Da prikupiš snagu i zakoračiš u dan.

Jer, dan nas krnji. Parča. Lomi. Melje. Troši. Danju nismo samo svoji.

Zbog nametnutog zapadnjačkog životnog koncepta, leteći smo. Čak i kad nemamo rokove, sami ih sebi namećemo. Ne smemo pokazati slabost. Stalno u nekom grču. Uvek neko “mora se”. Bombardovani smo lošim vestima i tužnim pričama, kao da nam svoje nisu dovoljne. Bombardovani smo grubošću. Bombardovani smo “poželjnim” obrascima ponašanja. Nemoguće je odupreti se svemu tome.

Kako dan odmiče, od sebe smo sve dalji. Zato su nam potrebna mirna jutra.  Ustajem sat vremena pre svih. Napravim pusto ostrvo. Pustim se i prepustim. Pred sobom se ogolim. Priznam sebi. Napunim baterije, pa u dan.