Rođendanski

Nanizale se godinice. 37. Ozbiljne. Ima i bora. A i frka mi da padnem, da ne polomim nešto. Lekova pun neseser. Preko leđa pretureno tri tone svega i svačega. I umor me hvata, s vremena na vreme.

Sa 15 sam mislila da ću u ovim godinama da budem tetka sa ladnom trajnom. Nemam 'ladnu trajnu, ali, jesam tetka. Sviđalo se to meni, ili ne. Tešili me ljudi, ili ne. Videlo se to na meni, ili ne. Godine su tu. Devojka sigurno nisam.

Naravno da je starost stanje svesti. Naravno da još mogu sve i svašta. Naravno da se još prošvercujem sa nekim komplimentom o finom izgledu (podrazumevano da prija). Naravno da još uvek volim da se sankam, da šašavo plešem i skačem, da se ludosmejem u nevreme. Naravno da nosim šareni šal, blesave šnalice i crvene rukavice sa cvetićima.

Ali, 37?! Mnogo zvuči. Aj' što zvuči, nego što stvarno nije malo. Negde sam na pola. Na sredini svog životnog veka. Dakle, sredovečna.

I nije fora u broju. Ni u tome da ću nešto propustiti. Strah od nemoći je to. Već sad ne mogu ono što sam mogla sa dvadeset, a za deset godina ću moći još manje. I to je prirodno. Džaba zatezanje, dotezanje, sakrivanje godina. Džaba kremice, puderčići i druge mazancije. Protiv toga se malo šta može, nijanse su u pitanju. Ako ništa drugo, a ono, oči će odati koliko si star.

I tako, svake godine prolazim kroz rođendansku depresiju. Sreća, pa posle dva dana zaboravim ovu mračnost i brojke i budem mirna do sledećeg rođendana.