Da nisam odavde

S vremena na vreme, naiđe tako dan idealan da se praviš da nisi odavde. Da staviš tamne naočari, pustiš muziku i odlutaš u nepoznatom pravcu. Da se isključiš. Da ne čuješ i ne vidiš ništa. Da se pustiš u sebe. Da dozvoliš sećanjima da te preplave. Da dozvoliš osećanjima da te razbucaju.

Da ne misliš na platu, posao, ručak koji treba da se spremi. Da ne misliš o noktima, obrvama i frizuri. Da ne misliš o kompromisima koje si napravila da bi se uklopila u stvarni svet. Da ne misliš o očekivanjima koje treba ispuniti. Da ne misliš na vreme, rokove i godine.

Da se zamisliš na plaži sa belim peskom i laganim vetrićem. U belom. Bosa. Nasmejana. Bez bola. Bez tuge. Bez nedostajanja. Naspavana.

Da se zamisliš u vozu, u džepu karta u jednom pravcu. Da ideš ka svim mogućim svetskim divotarijama. Sama. Nepričljiva.

Da pustiš u sebe svetlost i boje. Da upijaš lepotu i toplinu. Da po povratku iz Nisam odavde, oporavljena i osvežena, shvatiš kako ovo tvoje Odavde, ipak ljubiš najviše na svetu.